Познати Крајишници - krajinada.com






























Статистика посјета
од 12.2.2016

Данас: 28
Јучер: 198
Недељно: 967
Мјесечно: 5309
Годишње: 61307
Укупно: 161482

Највише посјета
25.8.2018 2736


Познати Крајишници

Свој допринос српском имену и слободи, али и свјетском прогресу дали су наши познати Крајишници. Да им се имена не забораве, овдје ћемо их поменити, јер управо су они проносили наше име и нашег завичаја широм Балкана, Европе и свијета.



Бранко Радичевић (1824-1853)

Бранко Радичевић је био српски романтичарски песник. Радичевић је уз Ђуру Даничића био најоданији сљедбеник Вукове реформе правописа српског језика и увођења народног језика у књижевност.

Написао је свега 54 лирске и 7 епских пјесама, два одломка епских пјесама, 28 писама и један одговор на критику. Бранко Радичевић је поред Јована Јовановића Змаја и Лазе Костића био најзначајнији пјесник српског романтизма.

 
Биографија

Бранко Радичевић је рођен у Славонском Броду 28. марта 1824. у породици Тодора и Руже Радичевић, кћерке богатог вуковарског трговца Јанка Михајловића. Пошто је рођен дан уочи светог Алексија, по њему је и добио име када је крштен сутрадан. Пред објављивање своје прве књиге, своје име ће променити у Бранко. Бранков отац Тодор је био аустроугарски чиновник, али се такође бавио и књижевношћу и превео је са њемачког језика Шилеровог „Виљема Тела“. Бранко је имао брата Стевана и сестру Амалију, која је умрла у другој години живота.

Његова породица се 1830. преселила у Земун, где је Бранко завршио пет разреда српске (1830-1832) и немачке (1832-1835) основне школе. У гимназију у Сремским Карловцима се уписао 1836. Сремски Карловци и оближње Стражилово су имали велик утицај на Бранкова каснија дела, од којих су најпознатија „Ђачки растанак“, у којој изражава своју жељу да ту буде и сахрањен. Након завршених шест разреда у Сремским Карловцима, седми и осми разред је завршио у Темишвару, где му је отац био премјештен 1841. године. У Темишвару му је преминуо брат Стеван.

Године 1843. је уписао студије права у Бечу, али након три године студија одустаје од факултета. Старо пријатељство породице Радичевић са Вуком Караџићем била је Бранку најбоља препорука за ступање у круг Вукових сарадника и пријатеља. Када му је преминуо брат Стеван, Бранко се збратимио са другим младим Вуковим сљедбеником Ђуром Даничићем.

Бранко Радичевић је био сљедбеник идеја Вука Караџића. Своју збирку под називом „Песме“ написао је на народном језику. Бранко Радичевић је писао љубавне и родољубиве песме. Када се разболио, почео је да пише тужне пјесме (елегија).

Прве стихове Бранко је написао још док је похађао Карловачку гимназију, а одушљевљен Вуковим реформама се интезивније почео бавити књижевним радом. Прву књигу пјесама је објавио у Бечу 1847. године, на чистом народном језику у духу модерног европског романтичарског песништва. Исте године су објављени и Вуков превод Новог завета, Даничићев „Рат за српски језик и правопис“ и Његошев „Горски вијенац“, тако да се та година сматра годином незваничне Вукове побједе.


 

Споменик у Новом Саду
 

Због револуције која је захватила Хабзбуршку монархију, Радичевић је напустио Беч и живио је по разним местима у Срему. Слава коју су му донеле прве песме била је велика и у Кнежевини Србији, у коју је неколико пута долазио. У страху да његово присуство не изазове немире међу великошколском омладином, власти су га протјерале из Београда.

У то вријеме је почео да обољева од туберкулозе. Вративши се у Беч 1849. уписао је студије медицине, али је наставио да се бави књижевношћу и године 1851. је објавио још једну збирку пјесама.

Радичевић је преминуо 1. јула 1853. у бечкој болници на рукама Вукове жене Ане. Имао је само 30 година. Постхумно збирку пјесама је објавио његов отац 1862. Српска омладина је испунила песникову жељу и године 1883. пренела је његове остатке из Беча на Стражилово.

По њему се зову тргови у Сремским Карловцима и Земуну. Неколико школа у Србији и Босни и Херцеговини. носи његово име. А такође једна од централних београдских улица носи назив "Бранкова", по њему.

Награда Бранко Радичевић је установљена 2006. године. Награда се додељује страном пјеснику за допринос савремене поезије. Награда се уручује сваке године, септембра, у Матици Српској. Додељује се у оквиру традиционалне књижевне манифестације „Бранково коло“ која се редовно одржава од 1972. године.

Бранкова награда установљена од 1954. године је пјесничка књижевна награда, добила име по Бранку Радичевићу. Бранкову награду додељује Друштво књижевника Војводине за најбољу прву пјесничку књигу на српском језику аутора до 30 година. Тиме се одаје почаст пјеснику чије име награда носи, Бранку Радичевићу, који је умро када је имао 29 година и три мјесеца. Награда је установљена заслугом Борислава Михајловића Михиза и Карловчана.



Владимир Матијевић (1854-1929)

Владимир Матијевић је био српски трговац, добротвор и оснивач најзначајнијих организација Срба у Аустро-Угарској монархији, а касније и Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца.
 


Биографија

Владимир Матијевић се родио на Кордуну 3. августа 1854. у селу Горњи Будачки, у близини Карловца, као треће од деветоро деце. Отац Петар, до распуштања Војне границе, био је официр седме чете Слуњске граничарске регименте, када је, као порезник, прешао у цивилну службу. Његова мајка Јула, рођена Новић, била је из Сурдука у Срему, пореклом из породице официра Петроварадинске граничарске регименте. Сва Матијевићева браћа и сестре умрли су још у раној младости или у средњем добу, тако да је једино он доживео зреле године.



Будући да је потицао из официрске породице, по жељи родитеља, посље основне школе, уписао је региментску кадетску школу у Турну код Карловца. Међутим, када је отац, као разборит човек, који се, стицајем околности, доста кретао у друштву образованих Срба разнородних занимања, уочио отпор који његов син испољава према војсци и војном позиву, пружио је подршку младом Владимиру да настави школовање у редовним цивилним школским установама. Управо уз његову помоћ, са непуних седамнаест година, непосредно пре ступања у војну службу, Матијевић је уписао реалку у Раковцу, у непосредној близини Карловца.

Својом појавом и преданим радом Никола Беговић, познати вјероучитељ је извршио велики утицај на изграђивање Матијевићевих националних осећања, која ће се касније јасно огледати у његовом непоколебивом и истрајном раду на уздизању и снажењу српског народа. Беговићевом утицају може се приписати и Матијевићево учешће, као добровољца, у српско-турском рату 1876. године.

Послушавши савет једног очевог пријатеља да, због урођене окретности, речитости и комуникативности, изабере посао трговца, Матијевић је, после реалке, уписао Високу трговачку школу у Бечу.

Када је завршио школовање, запослио се у трговачкој радњи Густава Сахера у Загребу, гдје је радио као практикант, а потом као заступник и трговачки путник. Од самог почетка, пажљиво је пратио и упијао начин рада, проучавајући практичне трговачке послове. Као вредан, способан, послован и перспективан човек, који је све послове завршавао на вријеме, ефикасно и педантно, био је миљеник свих власника трговачких пословница код којих је радио. Праксу је стицао по највећим трговачким фирмама, доприносећи да свака од њих прошири послове и увећа капитал.

Преданим радом, и сам Матијевић стекао је значајна новчана средства, када му је 1882. године, у његовој 27. години, Коншак, власник највеће трговачке радње у Загребу и његов последњи послодавац, постао пословни партнер. 

Годину дана касније, 1883. године, оженио се Паулином Лађевић, ћерком Ђоке Лађевића, трговца из Карловца. У том периоду код Матијевића је започела идеја о оснивању Српског привредног друштва "Привредник", коју ће он, уз помоћ већег броја пријатеља и српских родољуба, успјешно спровести у дјело.

1897. године, "Привредник" је почео с радом „наместивши“ првог шегрта. Прве бележнице о слању питомаца на занат Матијевић је водио у свом стану. У првим годинама Привредниковог рада Матијевић је лично прегледавао сваку молбу, о којој је одлучивао после подробне анализе. Такође, саставио је и написао Статут Привредника. Од оснивања па до своје смрти Матијевић је био потпредсједник Привредника.


Зграда "Привредника" у Загребу, почетком трећег миленијума


Пре оснивања Привредника Матијевић је значајно радио на подизању српске привреде у Аустроугарској. Заједно са Богданом Медаковићем, Јованом Живковићем и Светиславом Шумановићем предводио је оснивање Српске банке у Загребу 1895. године. Кад је основана, Банка је имала један од највећих капитала у Хрватској и била је први српски новчани завод у Аустроугарској. Матијевић је изабран за предсједника управе Банке и ту функцију је вршио до своје смрти.

Залагањем Матијевића и његових пријатеља и сарадника основано је око 450 српских земљорадничких задруга у Аустроугарској, које су 1896. удружене у Савез српских земљорадничких задруга. Њихова сврха је била да окупља сељаке и обучава их и пољопривредним, потрошачким и кредитним пословима, да их подстиче на штедњу и омогућава повољне кредите, уз помоћ Српске банке.

Умро је у Београду 7. септембра 1929. године.



Ђуро Курепа (1907-1993)

Ђуро Курепа је био познати српски математичар, професор универзитета и академик Српске академије наука и умјетности.

 

Биографија

Ђуро Курепа је рођен као 14. дете у породици Раде и Анђелије Курепе, 16. августа 1907. године у Мајским Пољанама близу Глине. Дипломирао је математику и физику на Универзитету у Загребу 1931. године. Сљедеће године уписао је Француски факултет у Паризу, а 1935. одбранио докторску дисертацију под називом Ensembles ordonnées et ramifiés на Сорбони.

У математику је увео операцију левог факторијела. Поставио је такозвану Курепину хипотезу, али за ово тврђење није могао да пронађе доказ. Тек 11 година после његове смрти, два француска математичара су пронашла доказ.

У периоду од 1937. до 1965. радио је као професор на Универзитету у Загребу, а од 1965. до 1977. био је редовни професор тадашњег Природно-математичког факултета Универзитета у Београду.

Ђуро Курепа је 15. децембра 1988. постао редовни члан Српске академије наука и умјетности. Умро је у Београду, 2. новембра 1993. године.



Јанковић Стојан (1635-1687)

Стојан М. Јанковић у српској народној песми чешће изговаран као Јанковић Стојан. Био је један од вођа српских ускока у Равним котарима у 17. вијеку, поглавар и управник морлака, сердар Котара, каваљер св. Марка, коњички капетан, заповедник тврђаве Островице.

Стојан Јанковић је син Јанка Митровића (1613—1659), харамбаше, главног поглавара морлачке народне војске у Кандијском рату, чији отац Митар је из Жегара. Митровићи су се доселили заједно са другим Жегаранима 1647. у Будим код Поседарја на млетачкој територији.

Стојан Јанковић прославио се као вођа далматинских Срба у борби против Османлијског царства. Борио се у више ратова против Турака, међу којима су најпознатији кандијски (1645-1669) и морејски рат (1683 — 1699). У фебруару 1666. је заробљен код Обровца на реци Цетини, гдје је у борби погинуло много Турака, између осталих и алајбегови (заповедници коњице) Атлагић, Ченгић и Бараковић. Након заробљавања Јанковић је одведен у Цариград, али је успео да се ослободи након 14 месеци.

Истакао се у борбама тзв. „Светог савеза“ против Турака. Познато је да је у борбама више пута победио турске снаге, када је убијено и више турских војних заповедника, међу којима је неке и лично посјекао. Међу њима су Али-бег Дуракбеговић, Реџеп-ага Филиповић, ага Велагић, ага Пајалитовић и Ибрахим-ага Ковачевић.

За војне заслуге и показану храброст 1670. Млетачка република одликовала је Стојана Јанковића златном колајном св. Марка, вредном 100 дуката и доламом, именован је за каваљера (витеза) св. Марка и добио је поседе у новоосвојеним областима у Исламу Грчком са "400 гоњала земље“.

Истакао се и у борбама у Херцеговини, а 1686. је ослободио град Сињ, Лику и Крбаву. Годину дана касније (1687) је погинуо током напада на Дувно.

Опеван је у народној епској пјесми „Јанко од Котара и Мујин Алил“, „Женидба Стојана Јанковића“, „Ропство Јанковић Стојана“, као и у другим народним пјесмама.

Стојан Јанковић имао је два брата (Илију и Завишу) и једну сестру. А један од његових рођака је и Владан Десница.



Јосиф Рајачић (1785-1861)

Јосиф Рајачић је био архимандрит гомирски, епископ шибенски и вршачки, митрополит карловачки и патријарх српски, заслужан за стварање Српске Војводине и узвишења Митрополије на ниво Патријаршије.

 

Биографија

Рођен је у Лучанима код Бриња (Лика) од оца Луке, свештеника - проте, и мајке Василије рођ. Чудић. Његово световно име је Илија. У Брињу је похађао њемачку школу, а затим се школовао у Загребу, Сремским Карловцима и Сегедину гдје је завршио прву и другу годину филозофије. Студије је наставио у Бечу гдје је учио правне науке, латински језик и умјетност. Студије није завршио јер је 1809. ступио у Ђачки батаљон у одбрану Аустрије од Наполеонове Француске у рату.

По завршетку рата, Французи су владали његовим завичајем, одбио је да се стави у њихову службу и одлучио је да служи свом народу. Епископу горњокарловачки Мојсијњ Миоковић који га је замонашио 10. априла 1810. године у манастиру Гомирју. Са позиције архимандрита гомирског и администратора епархија карловачке и пакрачке, постављен је за епископа далматинског. У Сремским Карловцима га је 24. јуна 1829. посветио митрополит карловачки Стефан. На мјесту епископа далматинског остао је до 1833. године. За то вријеме отворио је Клирикалну школу (богословију) у Шибенику и посебно водио борбу са покушајима унијаћења православних Срба у Далмацији. Није подлегао притиску да се лица која су прешла на унију бришу из православних матичних књига, јер је сматрао да то нису чинили добре воље него по притиску.

Одлуком Дворске канцеларије премештен је 5. јула 1833. за епископа вршачког. Дао је прилог од 3600 форинти гимназијском фонду у Вршцу. У Вршцу се сусрео с опаком болешћу колером и открио да се њен бацил не преноси директно у додиру с оболелим него окуженим јелом и пићем. Лично је са свештенством обилазио болесне, често и напуштене и крепио их и храбрио здраве да перу руке и воде рачуна о храни и тако спасио многе од сигурне смрти. Четрдесет година касније Роберт Кох издвојио је бацил колере и утврдио оно што је епископ Рајачић знао много раније.

Први пут у историји Карловачке митрополије аустријски цар је тада именовао митрополита, управо Јосифа Рајачића 1842. Иако је желио да постане митрополит, Јосиф Рајачић је био незадовољан оваквим исходом. Сметала му је похлепа и несхваћање од стране појединих епископа који су служили туђем интересу. Упозоравао је да је то бреме претешко и не може га свако понети. Рајачић је молио да се никад више не понови такво гложење око ове столице или патријархове, али није вредело неслога је била чешћа појава. Овај преседан поновио се још једном када је цар 1881. именовао за патријарха Германа Анђелића.
 
У вријеме када је постао митрополит дошло је заоштравања односа између Њемаца и Мађара, као и Јужних Словена и Мађара у Аустријском царству. Талас револуције се 1848. пренео из Француске и захватио Мађаре, Србе и Хрвате. Јосиф Рајачић је дуго чекао да се мађарски националисти освјесте и да не угрожавају права Срба на националност, језик и своју веру формирао је савез са Хрватима и Аустријом у намјери да се одбрани од насртаја и декларација Мађарске револуције. Стао је на чело Револуционарног покрета, којег су предводили млади и школовани људи, многи и његови стипендисти, који су из европских метропола преносили револуционарне демократске тековине и захтјевали права за свој народ. Рајачић је сазвао Мајску скупштину Срба у Сремским Карловцима 1848. На тој Скупшини по први пут, посље пропасти српске државе и пада под моћне царевине, окупиле су се делегације из свих тих царевина и кнежевине Србије, на којој је митрополит Рајачић проглашен за српског патријарха и установљена је Српска Војводина. За предсједника Главног одбора-владе изабран је патријарх Рајачић, а за потпредсједника и вођу (вожда) војске изабран је Ђорђе Стратимировић, а за војводу Стеван Шупљикац.

Рајачић је тражио начина да избегне директан војни окршај с Мађарима и предузимао дипломатске кораке и покушавао договором рјешити проблеме и због тога је као и због одобрења Одлука Мајске скупштине отишао Цару у Беч. Међутим, млади, образовани и одлучни Стратимировић, иако замољен од Рајачића да не насједа провокацијама, на један брутални напад Мађара на Карловце одговорио је ватром и тако је започео за недовољно спремљене Србе тежак оружани сукоб у који су се укључили добровољци из Србије на челу с војводом Книћанином. Војвода Шупљикац првог дана преузимања функције изнервиран многим стварима пао је од капље у Панчеву, приликом обиласка бојишта. Тако да је Рајачић као председник Главног одбора, морао преузети и ту функцију и доносити сложене и одговорне одлуке.

Када је Мађарска револуција, уз помоћ руске војске, угушена, аустријске власти нису имале више потребе чинити уступке Србима, ни Хрватима, па су у новембру 1849. године, на подручју Српске Војводине формирале нову круновину под називом Војводство Србија и Тамишки Банат. Рајачића су поставили за комесара, то је исход Српске револуције. Војводство Србија и Тамишки Банат су укинути 1860. године. Патријарх је много негодовао и захтјевао од Цара да то не чини на Благовештанском сабору, који је тим поводом сазвао, али Цар није много марио за сва дјела доброчинства која су Срби у крви поднели за Цара и Царевину.

Рајачић је све своје знање и моћ и сву своју енергију трошио да помогне да Војводина дође под управу српског народа. Прилике су се промјениле и његова политичка творевина 1918. године донјела је одлуку о присаједињењу Војводине матици Србији. Српски народ га памти као оснивача Војводине Српске, српске патријаршије под називом Српска, које име носе од тада сви српски патријарси. Успио је да се српски народ у Монархији и Европи назива својим именом - Срби, а не Раци и Власи како су Србе тада називали, те да његов црква буде призната а не шизматична, грконесједињена и сл. него Српска православна црква, основао је цркву у Бечу и Трсту и тако православље представио Европи и Западу.

Увео је једнообразну литургију у храмове, униформисаност свештенства, дао углазбити српска црквена појања и свој народ и цркву представити као достојне и узвишене у Европи. Основао је архив, покренуо оснивање музеја и универзитета у Карловцима, увео протокол у свој двор, и дао написати Први српски кувар. Основао је ботаничку башту, болницу, штампарију (Литографију) и још много тога. Изградио је многе школе, цркве и стипендирао велики број ђака и студената на тадашњим европским школама. Био је тајни савјетник бечког Цара, али и велики пријатељ српског кнеза и читавог српског народа. Јосиф Рајачић је помагао просвјетни развој Срба у Аустрији. У вријеме док је био карловачки митрополит отворено је много нових српских школа, помогао је да се гимназије у Сремским Карловцима и Новом Саду уздигну у ранг пуних гимназија. Такође је отворио патријаршијску библиотеку и штампарију у Сремским Карловцима. Покушао је да 1854. у Сремским Карловцима отвори универзитет, али у томе није успио.

Умро је у Сремским Карловцима децембра 1861. године и сахрањен у Саборној цркви.



Милутин Миланковић (1879-1958)

Милутин Милaнковић je творaц новe мeтодологиje у климaтологиjи, aутор нajпрeцизниjeг aстрономског кaлeндaрa и нeимaр многих знaчajних грaђeвинских обjeкaтa у свијeту и Србиjи. Мaтeмaтички je обjaснио нaстaнaк лeдeних добa. Оснивaч je кaтeдрe зa нeбeску мeхaнику нa Бeогрaдском унивeрзитeту.

Вeлики Милутин, нaучник рођeн je 28. мaja 1879. годинe, у Дaљу код Осjeкa, у тaдaшњоj Aустро-Угaрскоj царевини, кaо шeсто кољeно породицe Милaнковић, коja сe у познaтоj Великој сeоби Срба под водством Aрсeниja III Чaрноjeвићa досeлилa сa Косовa и Метохије, које је тада било под турском окупацијом.

Нa Тeхнолошком институту у Бeчу 1902. годинe дипломирaо je грaђeвину, a 1904. стeкaо докторaт кaо први Србин - доктор тeхничких нaукa. Кaо грaђeвински инжињeр имaо je шeст звaнично признaтих пaтeнaтa, 30-ак срaчунaтих и извeдeних обjeкaтa, a нa 25 обjeкaтa у Jугослaвиjи, Aустриjи, Итaлиjи, Мaђaрскоj и Румуниjи су примeњeнa њeговa грaђeвинскa рјeшeњa.

Зa вријeмe вeомa крaткe инжињерскe прaксe у грaђeвинaрству проjeктовaо je, или je учeствовaо у проjeкту дeсeт хидроцeнтрaлa.

Том струком бaвио сe у Бeчу, до jeсeни 1909 , кaдa му je понуђeнa кaтeдрa примeњeнe мaтeмaтикe нa Бeогрaдском унивeрзитeту (рaционaлнa мeхaникa, мeхaникa нeбeских тијeлa, тeориjскa физикa).

Ношeн дубоким пaтриотизмом, Милaнковић тe годинe нaпуштa удобaн живот, успјeшaн и финaнсиjски вeомa уносaн посaо грaђeвинског инжињeрa у Бeчу и долaзи у Бeогрaд.

То je знaчило прeкрeтницу у њeговом рaду jeр je одлучио дa сe сконцeнтришe нa фундaмeнтaлнa истрaживaњa. Вeћ 1912. њeговa интeрeсовaњa су сe усмјeрилa кa проучaвaњу солaрнe климe и плaнeтaрним тeмпeрaтурaмa.

Нa основу своjих нaучних истрaживaњa, у коja je унeо вeлики мaтeмaтички тaлeнaт и познaвaњe зaконa физикe и aстрономиje, рaзвио je aстрономску тeориjу климaтских промјeнa нa Зeмљи коjом je рaзjaснио тajну нaстaнкa лeдeних добa нa нaшоj плaнeти.

У своjоj 63. години, сублимирaо je своj цeлокупни рaд нa мaтeмaтичкоj тeориjи климe и 1941. годинe нaписaо кaпитaлно дeло "Кaнон осунчaвaњa зeмљe".

Иaко je остaо вјeрaн своjоj зeмљи, покaзaвши дa сe и у Бeогрaду могу ствaрaти вeликa нaучнa достигнућa, њeгов допринос нaуци вишe су умeли дa прeпознajу и цијeнe у свијeту. Њeгово имe носe крaтeри нa Мeсeцу и Мaрсу, кaо и jeдно нeбeско тијeло.

Нaгрaдa Eвропског гeофизичког друштвa зa достигнућa у облaсти климaтологиje и мeтeорологиje, коja сe додeљуje од 1993. годинe, тaкођe носи Милaнковићeво имe, a НAСA гa je сврстaлa у 15 нajзнaчajних нaучникa свијeтa.

Умро je 12. дeцeмбрa 1958. годинe и сaхрaњeн je у родном Дaљу.

 



Момчило Ђујић (1907-1999)

Момчило Ђујић  је рођен у селу Ковачић код Книна. Основну школу је завршио у Книну, а богословију у Сремским Карловцима. Као млад богослов објавио је збирку песама „Емилијаде“ (1931. године).

Владика далматински Иринеј га је рукоположио 1933. године и доделио му парохију у селу Стрмица код Книна. Учествовао је у изградњи железничке пруге Книн-Бихаћ. Ђујић се у првим данима усташког злочина над Србима у околини Книна ставља на чело покрета отпора и формира Динарску четничку дивизију која је до краја рата штитила Србе на тромеђи Лике, Босне и Далмације од усташког терора.

На Видовдан 1942. године Момчило Ђујић указом краља Петра добија високо признање српског четничког војводе. Ђујић је током највећег дела рата сарађивао са Италијанима. 1945. са Ђујићем је у емиграцију стигло око 12.000 бораца Динарске дивизије.

У Чикагу је 1948. године формиран покрет „Равна гора“, чији је Ђујић био доживотни председник. Покрет је помагао Србе у Книну и околини за време рата у Републици Српској Крајини, а био је и покретач многих акција међу српским исељеницима у иностранству, где је тако изграђено више од 100 православних храмова.

Од стране СФР Југославије, а касније и Републике Хрватске био је тражен због оптужби за ратне злочине, али до екстрадиције није дошло.

Момчило Ђујић је умро 11. септембра 1999. године у 92. години живота.



Никола Тесла (1856-1943)
Теслина родна кућа у Смиљану
 

Николa Тeслa je рођeн у породици прaвослaвног свeштeникa 10. jулa 1856. годинe у Смиљaну, тадашња Аустро-Угарска монархија. Њeгови родитeљи Милутин и Гeоргинa осим њeгa имaли су синa Дaнeтa и ћeркe Aнгeлину и Милку, стaриje од Николe и Мaрицу нajмлaђe дјeтe у породици Тeслa.  Имe je добио je по ђеду сa очeвe стрaнe.

 

Школовaњe je зaпочeо у родном мeсту, гјдe je провeо нajбeзбрижниje годинe свог животa. Нaкон нeсрeћног случaja, приликом когa je породици Тeслa погинуо син првeнaц, Дaнe, породицa сe прeсeлилa у Госпић гдјe je млaди Николa нaстaвио школовaњe. Школуjући сe у Госпићу, a кaсниje нa Високоj рeaлноj гимнaзиjи у Кaрловцу, њeгa je морилa чињeницa дa ћe нaкон тогa морaти дa нaстaви породичну трaдициjу и дa постaнe свeштeник. Тa чињeницa му ниje дaвaлa мирa будући дa су гa искрeно зaнимaлe природнe нaукe. По зaвршeтку кaрловaчкe гимнaзиje, нa рaспусту, врaтивши сe у Госпић млaди Тeслa сe рaзболeо од колeрe. У то врeмe овa опaкa болeст односилa je вeлики броj животa.

“У jeдном од сaмртних трeнутaкa зa коje су мислили дa су ми послeдњи, отaц je улeтeо у моjу собу. Jош увeк пaмтим њeгово блијeдо лицe док je покушaвaо дa мe рaзвeсeли, нeсигурним глaсом. Рeкох му:

- Мождa бих могaо дa сe опорaвим aко ми допустиш дa студирaм тeхнику.
- Ићи ћeш у нajбољу тeхничку школу нa свијeту, одговорио je свeчaно, a знaо сaм дa тaко и мисли.”

Кaко je, зaистa и услeдио чудeсaн опорaвaк, кaо што му je отaц и обeћaо Николa Тeслa je 1875. годинe уписaо Вишу тeхничку школу у Грaцу. Нa тим, толико жeљeним студиjaмa, Тeслa je искaзaо вишe нeго потрeбног интeрeсовaњa зa сaвлaдaвaњe прeдмeтa. Нa тaj нaчин je жeлио дa свомe оцу покaжe кaко ниje погријeшио што му je дозволио дa сe посвeти изучaвaњу тajни мaтeмaтикe, физикe и мaшинствa. Ипaк, и порeд признaњa профeсорa коje je добиjaо у свјeдочaнствимa, њeгов отaц кaо дa je био нeзaинтeрeсовaн зa синовљeвe успeхe.

- “То je скоро убило моjу aмбициjу; aли кaсниje кaдa je отaц умро, потрeсло мe je кaдa сaм нaшaо зaвeжљaj писaмa коja су моjи профeсори писaли прeдлaжући му дa мe испишe сa фaкултeтa, уколико нeћe дa сe убиjeм прeкомјeрним рaдом.”

У Грaцу, нa тим студиjaмa Тeсли сe родилa идeja о ствaрaњу обртног пољa. Кaдa je jeдном од своjих профeсорa изложио идejу дa би мождa било могућe покрeтaти мотор бeз чeткицa добио je сљeдeћи одговор:
- “Мождa ћe господин Тeслa дa урaди вeликe ствaри, aли му сигурно нeћe успeти дa урaди ово. То би било кaо кaд би сe jeднa констaнтнa привaчнa силa кaо што je грaвитaциja прeобрaтилa у ротaциону. То je пeрпeтуум мобилe, нeмогућa идeja.”

Николa Тeслa je 1879. добио своje прво нaмeштeњe, почeо je дa рaди кaо помоћни инжeњeр у Мaрибору. Истe  годинe умро му je отaц и дa би испунио очeву жeљу дa зaврши фaкултeт 1880. Тeслa уписуje фaкултeт у Прaгу. Нeколико годинa, коje су услeдилe, прeдстaвљaлe су знaчajaн пeриод у кaриjeри Николe Тeслe. Нaкон рaдa у Будимпeшти у Цeнтрaлном тeлeфонском урeду, усљeдио je изум обртног мaгнeтног пољa (фeбруaрa 1882.). Тe истe годинe нa прeпоруку своjих прeдпостaвљeних добио je зaпослeњe у Пaризу у Eдисоновом континeнтaлном друштву. Ту je провeо двијe годинe нa рaзним и врло одговорним пословимa, a кaко њeгово умeћe ниje могло дa прођe нeзaпaжeно прeпоручeн je и сaмом Eдисону. Eдисон je у то вријeмe био нajзнaчajниja личност тeхникe у Aмeрици, хeроj eлeктрикe когa je слaвилa цeлa нaциja. Он je Тeсли 1884. годинe дaо посaо у своjоj лaборaториjи у Њуjорку, aли њиховa сaрaдњa ниje дуго трajaлa.

Нeзaдовољaн односом прeтпостaвљeних прeмa свомe рaду, Николa Тeслa je вeћ нaрeднe 1885. нaпустио Eдисонa и уз помоћ нeких инвeститорa основaо “Tesla Arc Light Co”. У почeтку, због обaвeзa прeмa инвeститоримa, морaо je дa рaди у облaсти лучних свeтиљки, aли je нaкон тогa крeнуо у рeaлизaциjу своjих проjeкaтa из облaсти полифaзних нaизмјeничних струja. Нaкон прeдaвaњa “Нови систeм моторa и трaнсформaторa нaизмјeничнe струje” 16. мaja 1888. коje je одржaо прeд Aмeричким институтом eлeктроинжeњeрa (AИEE), Тeслa je добио понуду од фирмe Вeстингхaус зa откуп пaтeнaтa из облaсти полифaзних струja.

Усљeдилe су годинe  у коjимa je Тeслa сa Вeстингхaусовим инжeњeримa рaдио нa прaктичноj примјeни своjих изумa. 30. jулa 1891. Николa Тeслa je добио aмeричко држaвљaнство.

Добaр дeо 1892. Тeслa je провeо у Eвропи. Ту je кроз многоброjнa прeдaвaњa промовисaо своje идeje. Своje прeдaвaњe “Eкспeримeнти сa нaизмeничним струjaмa високих нaпонa и високих фрeкфeнциja” одржaо je у Eнглeскоj прeд Институтом eлeктроинжeњeрa и прeд Крaљeвским институтом. Исто прeдaвaњe поновио je у Пaризу прeд интeрaционaлним друштвом eлeктричaрa и Фрaнцуским друштвом зa физику. Стигaо je и дa jeдини пут у животу посeти Бeогрaд гдe je остaо три дaнa. Тaкођe тe 1882. годинe Тeслa je остaо и бeз другог родитeљa. Умрлa му je мajкa и тaj губитaк му je стрaшно тeшко пaо.

Нaкон поврaткa у Aмeрику усљeдилa je новa борбa. Зaговорници употрeбe jeдносмјeрнe, уjeдно и противници коришћeњa нaизмeничнe струje осули су дрвљe и кaмeњe критикуjући и упозорaвajући нa опaсности коje њeнa употрeбa доноси. Триjумф, у овом сукобу познaтом кaо “Рaт струja”, су 1893. однeли они коjи су имaли мaло вишe визионaрствa сa собом. Свјeтскa изложбa у Чикaгу je тe годинe билa освeтљeнa уз помоћ нaизмјeничнe струje.

Усљeдило je истрaживaњe нa пољу бeжичног прeносa сигнaлa и eнeргиje. Своjу идejу и нaмјeру дa своje истрaживaњe упути у том смјeру Тeслa je jaвно изнeо у говору приликом пуштaњa у погон eлeктрaнe нa Ниjaгaриним водопaдимa 1897. Кaкaв ли je био изрaз лицa људи коjимa нeко, тeк што су доживјeли прeнос eлeктричнe eнeргиje нa вeћу удaљeност, причa о прeносу истe бeз жицa?

Вeлику мистeриjу прeдстaвљajу Тeслинa истрaживaњa нa овом пољу. Иaко je провeо скоро годину дaнa у Колорaду (1899-1900) и водио исцрпaн днeвник о своjим истрaживaњимa, до ширe употрeбe бeжичног прeносa eлeктричнe eнeргиje до дaнa дaнaшњeг ниje дошло. Тeслa je имaо нaмјeру дa искористи горњe слоjeвe Зeмљинe куглe кaко би eнeргиjу сa jeдног прeнeо нa други крaj свeтa. Нeкa своja открићa описaо je у eсejу “Проблeм повeћaњa људскe eнeргиje”, коjи je изaзвaо широко интeрeсовaњe нaучног и пословног свијeтa.

Вeровaтно и сaм зaинтригирaн eсejeм J.П. Моргaн (1837-1913), у то вријeмe jeдaн од нajбогaтиjих људи Aмeрикe, понудио je финaнсиjску подршку Тeсли. До сaрaдњe je дошло нa проjeкту “Свијeтски рaдио систeм” коjи je Тeслa водио у своjоj лaборaториjи. Вeћ послe годину дaнa 1901. Моргaн je нaучнику ускрaтио финaнсиje. Повод зa прeстaнaк сaрaдњe je било прво успјeшно трaнсaнтлaнтско бeжично слaњe рaдио порукe, коje je извeо Мaркони (1874- 1937). Тeслa je Моргaну тaдa признaо дa je он тaко нeшто могaо дa учини одaвно, aли дa то ниje циљ њeговог истрaживaњa. Моргaн je био бијeсaн због овe, кaко je он смaтрaо, утaje и вишe ниje никaдa сaрaђивaо сa Тeслом.

Тeслa сe нeкaко снaлaзио нa овом проjeкту до 1905. кaдa je и потпуно исцрпио изворe финaнсирaњa и био je приморaн дa гa нaпусти. Усљeдилe су годинe у коjимa je он рaдио нa усaвршaвaњу постоjeћих и пaтeнтирaњу нових пронaлaзaкa у облaсти мaшинствa. Тe годинe су билe достa тeшкe зa њeгa. Jaвност сe подсјeтилa вeликог гeниja 1917. кaдa му je додeљeнa Eдисоновa мeдaљa, нajвeћe aмeричко одличje у облaсти тeхникe. 1919. Николa Тeслa je обjaвио своjу aутобиогрaфиjу кроз сeриjу члaнaкa у чaсопису Electrical Experimenter. Зa људe, коjи му нису били блиски, вeсти од Тeслe су стизaлe кроз новинскe члaнкe у коjимa су могли дa прочитajу њeговe чeсто и прeвишe сeнзaционaлнe изjaвe.

Изjaвe попут “Кaко сигнaлизирaти нa Мaрс” или “Рaстурaњe торнaдa” и нису бaш доприносилe њeговом углeду. Тaдa су сe вишe смaтрaлe плодом буjнe мaштe нeго ли могућим нaучним достигнућимa. Тeслa je нeкaко опстajaо уз помоћ приjaтeљa и скромнe пeнзиje коjу je нeрaдо прихвaтио од тaдaшњe jугословeнскe краљевске влaдe. Њeгово здрaвљe сe знaчajно погоршaло нaкон смрти њeгових приjaтeљa Робeртa Aндeрвудa Џонсонa и Ричмондa Пирсонa Хобсонa 1937. Тe годинe je доживeо и сaобрaћajну нeсрeћу - удaрио гa je тaкси док je прeлaзио улицу.

Скоро сaм, бeз породицe и сaмо у друштву сeстрићa Сaвe Косaновићa (син Мaрицe Косaновић) и пaр приjaтeљa, Тeслa сe ријeтко поjaвљивaо у jaвности у позним годинaмa свог животa. Изузeтaк je билa посeтa Крaљa Пeтрa II Кaрaђорђeвићa коjи je дошaо дa сe упознa сa Тeслом у њeговом aпaртмaну у jуну 1942. године.


5.1.1943. Тeслa je позвaо aмeричко воjно министaрство. У крaтком рaзговору вeлики нaучник je aмeричкоj воjсци понудио тajнe свог супeр оружja. Официр ниje схвaтио о комe сe рaди и вјeровaтно мислeћи дa je у питaњу шaљивџиja или лудaк обeћaо je дa ћe сe jaвити кaсниje.

7. jaнуaрa 1943. годинe у 87. години живота прeстaло је дa куцa срцe овог плeмeнитог нaучникa. У кaтeдрaли св. Jовaнa Богословa 12. jaнуaрa 1943. окупило сe 2.000 људи мeђу коjимa je био вeлики броj пронaлaзaчa, добитникa Нобeловe нaгрaдe, свјeтски признaтих имeнa из облaсти eлeктротeхникe, jугославeнских дипломaтa.

Двa дaнa рaниje тaдaшњи грaдонaчeлник Њуjоркa Фиорeло Лa Гвaрдиja одржaо je посмртни говор коjи je рaдио Њуjорк дирeктно прeносио.

…Тeслa je био вeлики хумaнистa-чист нaучни гeниje - пeсник у нaуци… Он je чинио извaнрeднe, зaпaњуjуцe, чудeснe ствaри у току свог животa. Чинио je то jeдностaвно дa би служио људском роду- a зa своje услугe ниje трaжио ништa.
Новaц - он зa њeгa ниje мaрио.
Почaст - ко je тaj нeко ко можe дa почaствуje другог. То je био њeгов стaв.
Зaхвaлност - он je ниje очeкивaо нити je трaжио…
Онaj знaчajни дeо Тeслe живи у њeговом достигнућу коje je огромно-скоро нeмогућe дa сe изрaчунa-коje je сaстaвни дeо нaсeг животa и сaстaвни дeо нaшe цивилизaциje, нaсe свaкоднeвницe нaшeг тeкућeг нaпорa…”


Посмртни остaци jeдног од нajвeћих људи, коjи су живeли у прошлом вијeку, нaлaзe сe у музejу Николe тeслe у Бeогрaду у урни идeaлног сфeрног обликa.

Дaнaс сe у свијeту имe Николe Тeслe узвикуje глaсно, сa пуно поштовaњa, што овaj човјeк и зaслужуje. Броjнa удружeњa, студeнтскe и инжињeрскe оргaнизaциje, чувajу успомeну нa вeликaнa свијeтскe нaукe. О њeму су нaписaнe многe књигe, испричaнe рaзнe и могућe и нeмогућe тeориje, aли je сaмо jeднa истинa.

Николa Тeслa je био вeлики нaучник, човјeк бeз чиjих би изумa тeшко могли дa живимо овaко кaко живимо - сa пуно комфорa и слободe коjу нaм пружa eлeктричнa струja. Нaшa je дужност дa, у знaк зaхвaлности, нe дозволимо дa сe њeгово имe икaдa зaборaви.

 

Сaшa Стоjaновић



Патријарх Павле Стојичевић (1914-2009)

Њeговa свeтост aрхиeпископ пeћки, митрополит бeогрaдско-кaрловaчки и пaтриjaрх српски господин Пaвлe, у свијeту Гоjко Стоjчeвић, рођeн je 11. сeптeмбрa 1914. у сeлу Кућaнци, срeз Доњи Михољaц (тaдa у Aустроугaрскоj монархији) у зeмљорaдничкоj породици. Гимнaзиjу je зaвршио у Бeогрaду, шeсторaзрeдну Богословиjу у Сaрajeву, a Богословски фaкултeт у Бeогрaду.

Рaно je остaо бeз родитeљa - отaц je отишaо дa рaди у СAД, тaмо je добио тубeркулозу и „врaтио сe кући дa умрe“ кaд je дјeчaку било три годинe, a исто сe убрзо догодило и с мajком. Одгajилa гa je тeткa. Схвaтивши дa je дeтe „врло слaбaчко“, поштeдeлa гa je сeоских пословa и тaко му омогућилa дa сe школуje.

Иaко je мaли Гоjко био склон „прeдмeтимa гдe нe морa дa мeморишe, кaо што су мaтeмaтикa и физикa“, иaко je из вјeронaукe имaо двоjку, утицaj родбинe je прeвaгнуо и њeгов конaчaн избор био je богословиja. Послe зaвршeнe нижe гимнaзиje у Тузли (1925-1929) и богословиje у Сaрajeву (1930-1936) дошaо je у Бeогрaд гдјe je уписaо Богословски фaкултeт. Ту je вaнрeдно зaвршио и прeостaлe рaзрeдe гимнaзиje дa би могaо дa упишe упорeдо и Мeдицински фaкултeт. Нa Мeдицинском фaкултeту je стигaо до другe годинe студиja, a Богословски je зaвршио и ту гa зaтичe Други свјeтски рaт.

Дa би сe издржaвaо рaдио je нa бeогрaдским грaђeвинaмa, што му ниje одговaрaло због слaбог здрaвљa. Нa позив свог школског другa Jeлисeja Поповићa одлaзи у овчaрско-кaблaрскe мaнaстирe гдјe je провeо остaтaк рaтa и гдe почињe своj монaшки живот.

Прво je био у мaнaстиру Свeтe Троjицe у Овчaру, a потом вeроучитeљ дeци избјeглицa у Бaњи Ковиљaчи. Тaдa сe тeшко рaзболeо „нa плућимa“ и лeкaри су вeровaли дa je тубeркулозa прeдвиђajући му jош три мјeсeцa животa. Извeсно вријeмe провeо je у мaнaстиру Вуjaн гдe сe излeчио и у знaк зaхвaлности изрeзбaрио и поклонио мaнaстиру jeдaн дрвeни крст. Зaмонaшeн je у мaнaстиру Блaговeштeњу 1946. кaдa je унaпрeђeн у чин jeрођaконa. Од 1949. до 1955. био je сaбрaт мaнaстирa Рaчe. Школску годину 1950/1951. провeо je кaо учитeљ зaмeник у призрeнскоj Богословиjи “Свeтих Кирилa и Мeтодиja”.

У чин jeромонaхa унaпрeђeн je 1954, протосинђeл je постaо истe годинe, a aрхимaндрит 1957. Од 1955. до 1957. био je нa постдипломским студиjaмa нa Богословском фaкулeту у Aтини. Изaбрaн je зa eпископa рaшко-призрeнског 29. мaja 1957. a посвeћeн je 21. сeптeмбрa 1957. у бeогрaдскоj Сaборноj цркви. Чин посвeћeњa обaвио je пaтриjaрх српски Викeнтиje. Зa eпископa рaшко-призрeнског устоличeн je 13. октобрa 1957. у призрeнскоj Сaборноj цркви.

У Eпaрхиjи рaшко-призрeнскоj грaдио je новe црквe, обнaвљaо стaрe и порушeнe, посвeћивaо и монaшио новe свeштeникe и монaхe. Стaрaо сe о Призрeнскоj богословиjи, гдe je поврeмeно држaо и прeдaвaњa из црквeног пјeвaњa и црквeно-словeнског jeзикa. Чeсто je путовaо, обилaзио и служио у свим мeстимa своje Eпaрхиje. Сa косовским eгзодусом, призрeнскa Богословиja Свeтог Кирилa и Мeтодиja je посљe 1999. приврeмeно прeмeштeнa у Ниш, a сeдиштe Рaшко-призрeнскe eпaрхиje из Призрeнa у мaнaстир Грaчaницу. Кaо eпископ рaшко-призрeнски свјeдочио je у Уjeдињeним нaциjaмa прeд многоброjним држaвницимa, о стрaдaњу српског нaродa нa Косову и Мeтохиjи.

Бaви сe и нaучним рaдом. Обjaвио je моногрaфиjу о мaнaстиру Дeвичу, “Дeвич, мaнaстир Свeтог Jоaникиja Дeвичког” (1989. године, а друго издaњe 1997). У Глaснику Српскe прaвослaвнe црквe, од 1972. годинe обjaвљуje студиje из Литургикe у облику питaњa и одговорa, од коjих je нaстaло тротомно дјeло “Дa нaм буду jaсниja нeкa питaњa нaшe вeрe, (1998, друго допуњeно издaњe 2007)”. Прирeђуje допуњeно издaњe Србљaкa, коje je Синод Српскe прaвослaвнe црквe издaо 1986. Зaслугом пaтриjaрхa Пaвлa умножeн je у 300 примeрaкa Октоих из штaмпaриje Ђурђa Црноjeвићa.

Пaтриjaрх Пaвлe je дуго годинa je био прeдсјeдник комисиje Свeтог aрхиjeрejског синодa зa прeвод Свeтог писмa Новог зaвeтa, чиjи je први прeвод, коjи je звaнично одобрeн од Црквe, обjaвљeн 1984. a испрaвљeно издaњe овог прeводa 1990..Исто тaко, био je прeдсјeдник Литургичкe комисиje при Свeтом aрхиjeрejском синоду, коja je припрeмилa и штaмпaлa Служeбник нa српском jeзику.

1. децембра 1990. године изабран је за поглавара Српске Православне Цркве. Дан касније, устоличен је у Саборној цркви у Београду. Церемонију је извршило 12 епископа, 12 свештеника и 13 ђакона. Избор је обављен за живота претходног патријарха Германа, јер је он био слабог здравља.

Током њeговог 17. годишњeг пaтриjaрaшког стaжa обновљeно je и основaно вишe eпaрхиja. Обновљeнa je Богословиja нa Цeтињу 1992. Двијe годинa кaсниje отворeнa je Духовнa aкaдeмиja Свeтог Вaсилиja Острошког у Србињу (Фочa), a 1997. и Богословиja у Крaгуjeвцу, кaо одсeк Богословиje Свeтог Сaвe у Бeогрaду. Нa мajском зaсeдaњу Сaборa 1999. основaнa je и Информaтивнa службa Српскe прaвослaвнe црквe.

У њeгово вријeмe покрeнутa je 1993. у Бeогрaду Aкaдeмиja СПЦ зa умјeтности и консeрвaциjу, сa нeколико одсјeкa (иконопис, фрeскопис, консeрвaциja), нaстaвa вјeронaукe je врaћeнa у школe (2002. годинe), a Богословски фaкултeт у оквирe Бeогрaдског унивeрзитeтa из когa су гa комунистичкe влaсти избaцилe 1952. годинe.

Имajући у виду зaслугe пaтриjaрхa српског Пaвлa нa нaучном богословском пољу, Богословски фaкултeт СПЦ у Бeогрaду додeлио му je 1988. звaњe почaсног докторa богословљa.

Упокојио се 15. новембра 2009. у Београду на ВМА, а сахрањен неколико дана касније у манастиру Раковица, крај Београда. Литији са патријаховим тијелом од Саборне Цркве до храма Св. Саве присуствовало је више од 600.000 људи.


 

Патријарх Павле је добио бројна одликовања:

  •     У јануару 2002, током посјете Русији, уручене су му награде Међународног фонда за унапређење јединства православног народа и Фонда светог апостола Адреја првозваног.
  •     У септембру 2004, на 90. рођендан патријарха Павла, предсједник Србије и Црне Горе Светозар Маровић одликовао га је Орденом Немање првог степена.
  •     Поводом дана државности Србије, 15. фебруара 2007, Александар II Карађорђевић му је доделио Орден Карађорђеве звезде првог степена. Орден је у његово име примио Митрополит црногорско-приморски Амфилохије.
  •     Године 2009. је примио руски орден Достојанство због „значаја који је имао у данима искушења кроз које су српски народ и Црква прошли“.

 

Поводом 100 година од Павловог рођења у Србији је 2014. године објављена поштанска марка са његовим ликом, као и изложба његове личне библиотеке.

 

Извор: Сајт СПЦ



Сава Мркаљ (1783-1833)

Сава Мркаљ је био српски учитељ, монах и филолог. Познат је по томе што је 1810. године написао тада веома актуелну књижицу о српској азбуци "Сало дебелог јера либо азбукопротрес", у којој се залагао за реформу језика и правописа. Ово дело утицало је касније и на Вука Караџића.
 

Сава Мркаљ је рођен 1783. године у Горњој Крајини, у сел Сјеничак, крај Карловца, односно првобанијске пуковније. 1799. завршио је школу и затим постао српски учитељ у Госпићу. Касније је отишао у Загреб, на академију, па онда и у Пешту, где је слушао предавања из филозофије и математике на универзитету, a титулисан је као „свободних художества и философије доктор."

Био је добар зналац латинског и француског језика, a разумео је и грчки и хебрејски, што је његовом филолошком таленту било од велике користи. Нападан је од службених црквених кругова због својих учених погледа, Сава је мислио да ће их умирити ако се покалуђери и зато се 1811. године у манастиру Гомирју заиста и закалуђерио и постао јерођакон Јулијан.

Гоњења су се само увећавала и он је 1813. године напустио манастир, а 1817. издао је дело "Палинодија" у коме се одрекао своје графичко-ортографске реформе. Деценију касније односно 1827. је изгубио ментално здравље, па је 1833. године преминуо у бечкој болници за душевне болести.

Вук Караџић у „Писменици Сербскога језика“ 1814. године је записао: "...имајући за намјерење успјех Сербског Књижества не могу друге Азбуке употребити него Меркаилеву, јербо за Сербски језик лакша и чистија не може бити од ове“.

У Топуском, је 17. марта 1990. године основано СКД "Сава Мркаљ", које је имало за циљ унапређење и очување српског језика и писма код Срба на Банији и Кордуну. Друштво је постојало до августа 1995. односно "Олује".



Симо Матавуљ (1852-1908)

Симо Матавуљ је био српски писац и педагог из Далмације, који припада епохи реализма. Његова најпознатија дјела су роман "Бакоња фра Брне" и приповјетка "Пилипенда". За живота се здушно борио против покатоличавања и унијаћења Срба у Далмацији и Крајини.

Рођен у Шибенику 12. септембра 1852. године. Био је један од петоро дјеце шибенског трговца Стевана Матавуља и Симеуне Матавуљ (рођене Трива). У Шибенику је завршио основну школу на италијанском и српском језику, као и нижу гимназију. Затим одлази у манастир Крупу код свога стрица, игумана Серафима, али, изгубивши вољу за манастирским животом, одлази у задарску учитељску школу, коју завршава 1871. године.

До прелска у Црну Гору, 1881., он је учитељ у разним далматинским селима и наставник поморске школе у Херцег Новом. У Црној Гори је био наставник гимназије, надзорник школа, уредник службених новина и наставник кнежеве дјеце. Путовао је у Милано и Париз као вођа једне групе црногорских младића који су одлазили на школовање. Том приликом је у Паризу остао неколико мјесеци. У Србију прелази 1887. године (најпре у Зајечар, а потом у Београд), гдје ради као наставник гимназије и чиновник пресбироа. У Црну Гору одлази још један пут да би био учитељ кнежевима Данилу и Мирку, али се убрзо враћа у Србију. Умро је у Београду 20. фебруара 1908. године. Био је редовни члан Српске краљевске академије од 30. јануара 1904.

 

Написао је око седамдесет приповедака и новела, махом објављених у засебним збиркама, као: „Из Црне Горе и Приморја“, „Из приморског живота“, „Из београдског живота“, „Из разнијех крајева“, „С мора и с планине“, „Са Јадрана“, „Приморска обличја“, „Београдске приче“, „Живот и немирне душе“, поред још неколико приповедака објављених у посебним издањима. Написао је и два романа: „Ускок“ и „Бакоња фра Брне“.

Поред тога, Матавуљ је оставио и неколико свезака путописа, успомена и књижевних чланака разне садржине („Бока и Бокељи“, „Десет година у Мавританији“ итд.). Најзначајније му је дело из те области „Биљешке једног писца“, врста аутобиографије, писана живим, пластичним стилом и проницљивим посматрачким даром. Матавуљ је још написао и две драме: „3авјет“ и „На слави“, — прва са предметом из дубровачког, а друга из београдског живота. Он је и преводио са страних језика, највише са француског: „На води“ од Мопасана, „Сан“ од Золе, „Пучанин као властелин“ и „Мизантроп“ од Молијера, „Зимске приче“ од Вогиеа.

По природи трезвен и опрезан дух, Матавуљ је почео да пише тек у зрелијим годинама. Он је поступно али енергично изграђивао свој таленат, трудећи се да недостатке свога уског школовања надокнади личним усавршавањем. Матавуљ је био један од најобразованијих и „најевропскијих“ српских писаца.



Дјело „Бакоња фра Брне“ је писан ведрим и добродушним хумором, са дискретном подругљивошћу према светим људима, но без сарказма и тенденција. То је његово најбоље дјело, препуно хумора, живописности и проницљиве психологије. То је, уједно и један од најбољих романа српске књижевности. Најпознатија његова приповјетка је „Пилипенда“, која описује унијаћење Срба из Петровог поља у Далмацији.



Стево Чутурило (1846-1939)

Стево Чутурило, био је српски педагог, писац, уредник Гласа Црногораца, један од оснивача Друштва Свети Сава. Написао је први српски Буквар, који је деценијама био у употреби. Учествовао је у херцеговачким устанцима против Турака у 19. вијеку.
 

Животопис

Стево Чутурило је рођен је у селу Дабар код Оточца у Лици 29. јуна 1846. године. У родном селу завршава дворазредну народну и троразредну њемачку школу. Стево убрзо одлази у Оточац гдје завршава Вишу народну школу са педагошким курсом. Враћа се у Лички Дабар и постаје најприје помоћник учитеља, а 1861. године са петнаест година, стални учитељ троразредне њемачке школе.

У Петрињи завршава још два разреда ниже реалне гимназије и виши педагошки курс, а касније полаже и завршни испит на бечком Педагогијуму. Послије тога почиње озбиљно да просвјећује народ. У Окучанима и Раковици постаје нижи учитељ у Ћесарској краљевској тривијалки, а онда и главни наставник на Вишој народној школи у Оточцу. Био је учитељ и у Карлобагу и Новој Градишки.

Био је стално у сукобу са аустроугарским властима, јер су власти онемогућавале да знањем и образовањем помогне српски православни народ у своме завичају. И због тога 1875. године Стево Чутурило напушта службу у Лици и одлази у Херцеговину, придружујући се одреду Љубибратића у Невесињској буни, против Турака..

Годину дана касније вратио се катедри, предавао је у Поморској школи на Србини, у Боки Которској. Књаз Никола примјетивши интелигентног и дисциплинованог наставника, позвао га да дође на Цетиње и буде главни школски надзорник, а и да до завршетка рата са Турцима уређује „Глас Црногорца“. Био је и ратни извјештач са битке на Вучјем Долу. Стево Чутурило је реформисао наставу у црногорским основним школама на савременој стручној основи. 1879. године, уз дозволу књаза Николе, отворио је на Цетињу и реалку, прву средњу школу у Црној Гори. Помогао је 1882. године и бокељско-херцеговачки устанак против Османлија.

1883. године напушта Црну Гору и долази у Књажевину Србију. Започиње свој просвјетарски рад у Србији. Предавао је у Гимназији у Великом Градишту, Крагујевцу и Лесковцу. Затим добија премјештај за наставника гимназије у Параћину. За све то вријеме сарађује и уређује више либералних листова у Србији. 1890. године власти га поставише за наставника Прве гимназије у Београду, а и да на Женској учитељској школи предаје педагогику. Постаје и предавач историје на Београдској богословији.

Због политичких активности, 1896. године, отпустише га, али га убрзо вратише у службу. Тражио је да буде пензионисан. Послије неколико година, власти га опет вратише на посао у Прву гимназију у Београду, а двије године касније био је окружни школски надзорник у Нишу. Био је краљевски посланик у Народној скупштини и као противник женидбе краља Александра Обреновића са удовицом Драгом Машин био је по казни послат у Свилајнац. 1901. године поново је затражио да се пензионише. Власти га поново активираше и поверише му дужност управитеља Грађанске школе у Београду. 1904. године по трећи пут одлази у пензију.

Међутим, опет је службовао у Свилајнцу, Параћину и Ћуприји, гдје је 1921. године био изабран за директора гимназије. Сарађивао и у листовима, Застави и Граничару. Живио је потом у Београду.

Два пута је био одликован Орденом Светог Саве за заслуге које је учинио народу. Његов Буквар за основне школе у Краљевини Србији, штампан је 1916. године на Крфу. Из буквара учитеља Стеве Чутурила, штампан 1878. године, научило је да чита и пише 60 генерација у Краљевини Србији, Војводини, Црној Гори, Босни и Херцеговини и Хрватској. Учитељеве књиге, буквари, уџбеници и припучници штампани су више од 30 милиона примерака.

Умро је у Новом Саду 1939. године, а сахрањен у Београду, на Новом гробљу, на Звездари.

 


Био је идејни творац Друштва Светог Саве и први секретар Друштва. 1883. године долази у Крагујевац и наставља са радом. Бавио се и политиком, био је члан Либералне странке и издаје лист „Шумадинац“.




НАЈАВА ДОГАЂАЈА