Црква Светог Спаса на Цетини врелу - www.krajinada.com






























Статистика посјета
од 12.2.2016

Данас: 34
Јучер: 204
Недељно: 973
Мјесечно: 5315
Годишње: 61313
Укупно: 161488

Највише посјета
25.8.2018 2736


21. јун 2018..


Црква Светог Спаса на Цетини врелу


Лепоте цетинског краја надалеко су познате, а само село Цетина још из далеке удаљености привлачи пажњу свих оних који, случајно или намерно, пролазе овим крајем. Природне лепоте и богато историјско наслеђе један су од најчешћих разлога посета овом живописном селу, смештеном на западним обронцима планинске лепотице Динаре, која је овај крај закрилила својом величанственошћу.


 
Високи планински врхови, плодно цетинско поље испресецано воденим током реке Цетине и два православна храма од којих сваки има своју причу, представљају истински бисер једног народа и краја. Баш овде, на овом простору, кроз историју је било доста искушења за постојећи народ, без обзира на конфесију и националну припадност. У временима када је, са једне стране било Османско царство, а са друге Млетачка Република, словенски народи су преживљавали једну велику тортуру, али су поред тога остајали и опстајали.

Са оне стране Динаре људи су страдали од Османског царства, а са ове стране од Млетачке Републике. И Срби и Хрвати у свом заједничком животу борили су се за слободу и опстанак на овим просторима, сматра парох врлички у склопу чије се парохије налази и Цетина.

 

 

Турци срушили стари храм

Храм Светог Спаса у Цетини саграђен је трудом и љубављу благоверног краља Твртка који је, између осталог, и Книн уврстио у српске градове по тврдњама Данила Фарлатија. У његово доба ударени су темељи и других православних храмова у Далмацији; храм Светога Јована Крститеља у Брибиру и једна црква у Клису. Пред крај свог живота, по тврдњама српске историографије, Твртко је сазидао и храм у Цетини, посвећен празнику Вазнесења Господњег.

По речима Цетињанца, Душана Баришића, православни народ у Цетини овај је храм увек користио као свој, а у гробљу које се налази у црквеној порти народ Цетине био је и сахрањиван, о чему и данас сведоче стари гробови и натписи на надгробним споменицима. Како каже, након империје Турака када је храм порушен, његови остаци су остали да сведоче о времену и људима, а нови, истоимени храм народ је подигао недалеко од старог, на самом извору реке Цетине. Ктитор новоизграђене цркве био је Марко Четник са својом супругом Јеленом, а њихови земни остаци сахрањени су у унутрашњости цркве.

– По предању, и ономе што ја знам слушајући од старијих генерација, до изградње нове цркве становништво је одлазило у стару, чак и у временима када је била порушена и када су од ње остале само зидине. Ту су се и крштавали, венчавали и сахрањивали. Истовремено, одлазило се и у цркву Светога Николе која се налази у Врлици, а која опет није била тако близу – каже Баришић.

У Љетопису блаженопочившег Епископа далматинског, Симеона Кончаревића, наводи се да је Твртко, краљ Срба и Босне, издао у Сутјесци 1389. године краљевску Грамату којом потврђује градњу храма Светог Спаса на Цетини, одмах након Косовског боја, када је заустављено ширење турске државе на Балкану и када је настављено утврђивање Тврткове власти на подручју Далмације.

Никодим Милаш, у свом надалеко познатом делу Православна Далмација, наводи како су Турци били напали и на Босну, али како их је босанска војска исте 1389. године „потукла до ногу“. Друга, славодобитна војска, продрла је преко реке Цетине све до Јадранског мора, и ради спомена на ту славну победу над Турцима, благочестиви краљ, Стефан Твртко, заблагодарио је Господу, сведржитељу, и подигао нови храм Христа Спаситеља на реци Цетини.

– Ова црква је саграђена у готском стилу. Олтар је окренут ка истоку, а свуда уоколо налазе се гробови цетинских Срба православне вероисповести. И сами гробови, као што традиција налаже, окренути су ка истоку јер, као што нам вера казује, управо са истока очекујемо други Христов долазак односно васкрсење мртвих – објашњава свештеник Милан Кадијевић.

 

 

Спорења око старог храма
 

Храм Светог Спаса, у Цетини, преживео је бројна историјска страдања која су на његовом ткиву оставила неизбрисиве трагове, скрнавећи га, али га не бришући са историјске и географске мапе српског националног памћења.

– За саму Далмацију специфично је то што је хришћанство овде доминирало, иако је у Далматинској Загори било и пробоја Турака па и пар џамија. Иако под османским царством, хришћанство се одржало ево две хиљаде година уназад, каже отац Милан.

Пробојом османлијских војних јединица на просторе Далмације остало је забележено да су Турци, храм Светог Спаса на Цетини у знатној мери и палили и рушили лета Господњег 1492. и 1512. године. Остало је забележено и да су цетински Срби, крајем 18. века наследили парохију, цркву, гробље и земљу од својих сународника Срба који су на овом простору живели у Отоманско доба, а који су ту стигли са својим свештеником Милком, сином Миличића.

Парохију села Цетине поп Милко је наследио од последњег цетинског попа из предтурског доба који се звао Ђорђе и који је, 1476. године због страха од Турака, повео своје парохијане у избеглиштво на острво Олип.

Православнима ни у овом крају Далмације никада није било лако, јер им је са истока стално претила опасност од Турака док су са запада били изложени покатоличавању које је, током седаманаестог, осамнаестог и деветнаестог века имало много успеха тако да су многи православни Срби преко ноћи постајали римокатолици.

Стара црква Св. Спаса у Цетини, одувек представља и предмет спора између православних и римокатолика. Римокатолици је својатају иако је, овај храм право-славне традиције окренут ка истоку, а око њега су свуда православни гробови. За православне, нема дилеме чији је храм. Осим што је често камен спотицања, овај храм има потенцијал да буде и мост јединства два народа у Христу, јер је управо Христос један и недељив.

– Срби и Хрвати су два народа која су овде од седмог столећа и то су два народа која, кроз историју, имају више онога што им је заједничко од онога што их дели. Зато, опет кажем, без обзира на конфесију сви треба да будемо људи, истински хришћани са обе стране и уз Божију помоћ превазиђемо сваки раскол међу људима – сматра Кадијевић.

 


Богати трговац из Београда подигао нови храм

Очување верског и националног идентитета задатак је Србима који су данас, на подручју Републике Хрватске, сведени на статус националне мањине, иако се на овим просторима помињу још од 925. године на првом сплитском Сабору као становници далматинског залеђа.

Богати трговац из Београда, родом из села Цетине, Марко Четник подигао је нову цркву Светог Спаса одмах више самог врела Цетине, на око петстотинак метара удаљен од старе цркве. На плочи унутар храма остало је записано:

“За време владавине Његовог Величанства Петра II Крађорђевића, Краља Југославије, а под патријархом Господином Варнавом и епископом далматинским Иринејом положише данас, на Свету Недељу 11. јула, лета Господњег 1937. у селу Цетини темељ храму Св. Вазнесењу Спасу, Марко Четник и његова супруга Јелена. Овај храм се подиже у част обновљеног храма, задужбине Стевана Твртка недалеко од овог места, а који порушише злотвори и непријатељи православља.“

Ктитор, Марко Четник, 1974. године набавио је за новоизграђену цркву и два нова звона, израдио цркву споља и изнутра и подигао ограду око храма. Освећење обновљеног храма у Цетини, извршио је на Спасовдан, 12. јуна 1975. године епископ Сава Вуковић.

– Улога православне цркве, православног свештеника у Далмацији је да служи свом народу и да заједно са њим сведочи Христову истину, и веру православну коју смо наследили. Зато то не смемо заборављати, зато се увек требамо враћати себи, ономе што јесмо, и зато увек позивам људе да долазе и да не заборављају ни свој крај ни своја вековна огњишта –  каже отац Милан Кадијевић.

Цетина је била и остала историјски белег времена али и сведочанство православља на подручју Далмације. Гледајући тако Цетину, са свим њеним природним и историјским бисерима, није тешко створити утисак да се великаши нису без разлога отимали за ово, Богом окруњено подручје кршевите Далмације у којој се идентитет исписивао крвљу а вера сведочила смрћу и жртвом сваке врсте.

Управо то нам гарантује да ипак неће бити избрисан траг српског постојања јер све док је храма Св. Спаса неће нестати ни предачки аманет, који нас кроз буру историјских искушења води нигде друго, до у наручје Христово.

 

 

Васка Радуловић
8. јун 2018.
Извор: Срби.хр

 




Чланак има: 1345  посјета
Број гласова: 10

Оцијените нам овај чланак:

НАЈАВА ДОГАЂАЈА