Дванаеста Крајинада 15.07.2018 - www.krajinada.com






























Статистика посјета
од 12.2.2016

Данас: 106
Јучер: 218
Недељно: 1396
Мјесечно: 7856
Годишње: 73609
Укупно: 173784

Највише посјета
25.8.2018 2736


19. јул 2018..


Дванаеста Крајинада 15.07.2018


Крајинада као скуп Крајишника, који су током злосрећних 1990-их морали да напусте завичај силом (не)прилика, зачета је прије 12 година на београдској Ади Циганлији, са циљем да се не заборави поријекло... Да они који су рођени подно Динаре, Пљешевице, Велебита, Петрове Горе, Папука, Билогоре, Зринске Горе, на Каринском мору... или пак у Подунављу, Посавини или Подравини не забораве своје крајишке коријене, али ни њихови потомци. Јер како и у самој пјесми каже:

„Не вриједи нам ништа брате ако ђеца забораве!“

 

Свакако није мала ствар да било гдје нешто траје толико дуго, а поготову у данашњој Србији, гдје већина људи трчи за динаром једва успјевајући да прехрани себе и породицу. Зато не мислим само ја, већ и други да је ово велики успјех.

 

*       *      *

Недјеља јутро... 15. јул 2018. године, само што је сванило, ја пакујем ствари шта ће нам требати тог дана када се поново окупљамо на старом мјесту, чувена шумица мало даље управне зграде ЈП „Ада Циганлија“. Двије седмице раније, ја сам уредно пријавио скуп управи овог јавног добра, јер како рекоше то доноси извесне олакшице. Тако да смо и ми то вјешто искористили.

Нешто прије седам сати изјутра ја сам ушао преко прве рампе на Аду. Настављам даље и позовем број телефона за који ми је речено да морам да позовем да би прошао и другу рампу, јер ту не може да прође свако... бар ми већину пута ранијих година нисмо могли. Јавља се човек на другој вези и каже: „Добро јутро, изволите...“.

Ја покушавам да објасним да имамо дружење данас на Ади и да нам треба пролаз кроз рампу и то све слабашно иде, док он у једном моменту не упита: „А која је то организација?“....

„Крајинада“ – излијеће мени ко из топа... А он се смјешка и вели: „Тако ми реци, и ја сам земо Крајишник“. Послије смо сконтали и да смо имењаци. Долазим ја код саме рампе, а тамо сједи човјек из обезбеђења, који ауто нити је погледао, нити је мене било шта питао... рампа се само подиже. Ја полако настављам даље до оне наше шумице. А тамо ниђе никога, ни мува није било, а камоли жива човјека.

Док не стиже Беки са Милошем, ја извадих бурек и јогурт, да нешто чалабрцнем. Што значи да „нисам још проп'о“... Мир, тишина, птичице црвркућу, што ме на тренутак врати једно три деценије у завичај, у ђедов шљивар... Једино шушкање је правила жена која је прекопута, код роштиља купила тоне смећа од оних гостију који су ноћ раније на Ади имали журку.

Позовем ја телефоном и ове пајтосе што очекујем да ће доћи. Шиђани се спремају, веле да стижу до 11 сати и да ништа не бринем. Тако некако се појаве двојица клапаца из Лапца, па смо одмах почели извлачити ствари са и из аутића, јер по ранијем договору Милош је остао да чува ствари, а Беки са мном у куповину. Иако нисмо правили списак, као раније, све смо потрефили... Купили смо пића, прибора, крува, поврће, столњаке, посуде и др.

Опет смо имали пролаз код рампе без икаквих проблема, тако да све довезосмо код шумице и све вади напоље. У томе већ долази остатак лапачке екипе коју је предводио стари вук – Радован. Њих пет се погурало у Рашин ауто. А стигао је и толико жељени акумулатор који је био прекопотребан за наш звучник.

Намјестили смо наравно и наш транспарент „КРАЈИНАДА – ТАМО ЂЕ СМО МИ“, тако да нас лепо сви распознају... мислим сви они који нови долазе, први пут на примјер.

Стижу коначно и Витезови из Шида. Иако су они тражили некакав „Голф двојку“, послије двадесетак минута потраге нашли су и нас. Њима није било далеко да дођу, као и још неким нашим људима из Крушевца... У пола један долази обећани лед, па смо одмах имали прилике да охладимо ово наше пиће на оном сунцу.

Храна, односно јањетина и прасетина је по договору требала да стигне касније око 15 сати. И то право из Зеленграда... пардон, са Алтине, али зеленградски мајстор Боле је то спремио тако да сам и ја сијао од среће, док су наши гости прсте олизали једући вруће печење. Бата Коле, иако није могао доћи да буде са нама тог дана, донирао је прасе, а јање смо ми купили. И велико хвала на донацији.

Стиже и Пеђа са својим Кордунашем и Далматицнем... добри момци, орни за ногомет. Тако да сам ја играо са њима, а на супротној страни тешка категорија са Милошем, Нелетом, Сркијем и полутрешка Беки (њих четворица пола тоне човече!?)... Прво полувријеме без голова... додуше, требало се навићи на то да на ледини чудни закони важе у смислу да лопта која је већ виђена у голу, због џомбе скрене свој правац и удари у стативу или поред гола.

У другом дијелу утакмице голова као кише, мало водимо ми, мало они, али пред крај када је било и неријешено 3:3... ја некако протурим лопту  пред њиховим петерцом до Пеђе који заваљује голчину за нашу коначну побједу 4:3! Мени је било доста. Нисам имао више жеље, јер и једна побједа чини живот слађим, а опет сам морао бити домаћин, јер су пристизали и нови гости. Дође херцеговка Исидора са полуличанином Миланом, за кога се испоставило да знамо заједно једну грачачку екипу. Дође Мића са својим зетом и његовим синчићем... па Миланче доводи своје Далматинце, Жарко са својом драгом и шуретом. Маркан са својим моћним оружјем... који ми даде један леп поклон – шољу Крајинаде. Алимпије са женом, па Кајалић, Дарко са Сашком итд.

Кутије са печењем и то врућим донео је Станко мој саборац из Србског Светионика, који је коментарисао у стилу „Ђе си мене нашао?!... Вегетаријанац да вуче печена меса“. Тако је то кад није могао кумашина Ратка да пошаље, да нам још исприча згоде и незгоде из Далмације, оне пријератне... о Каменграду и магарцима што иду на гурку.

Касније дођоше и Банијци, један младић пореклом Славонац... Личанке Дариа, Драгана са својом децом. Душко и Свето Кордунаш, Гога Далматинка... Лука Далматинац са другарима. Не можеш све ни похватати.

Углавном, Мира Лапчанка је била од помоћи и то велике. Прво што је преузела на себе да води бригу о финансијама, а на крају сам се изненадио колико је све то профи водила. И не само то, са снајама Миром и Косом је одлично спремила салате. Исто тако и јели смо и личких уштипака које је спремила Радованова жена. Моја мама је спремила и погачу, тако да и овај пут од погаче није остало ништа. Људе смо већ навикли да се код нас може добро презалогајити.

Мићан извуче конопац, јер смо већ познати по томе. У првом судару навалише се Личани на Далмацију, гдје Далмација однесе побједу. Послије тога је Банија повлачила са Кордуном конопац, гдје Банијци побједише, али послије Кодун изгуби од Личана.

Вјеровали или не, али прекопута нас су опет дошли они момци рагбисти, које смо опет питали да ли могу са нашим дичацима на мегдан. Прихватише они то, па смо имали дуел 5 на 5. С тим да није била идентична екипа као прије двије године. Прво су они побједили, а други пут наши момци. Што је велики успјех с' обзиром на килажу учесника. Но, јавише се мени Јован и Денис, саборци са Косова и Метохије, који су такође тог дана мало даље имали дружење, па питаше да ли и они могу са својом екипом да учествују. Ја велим да може тако да је опет било мегдана 5 на 5... али нису они имали шансе. Екипа Крајинаде је уписала још једну побједу.

Након тога, бацили смо камена с' рамена. Радован млађи је донио праву каменчину, по Бекијевим жељама, а не по својим, јер другачије нико не би камена могао дићи, а камоли бацати. Тако да колико ја знам Пеђа Кордунаш је највише бацио... други ми рекоше и он потврдио.

Већ тад је и сунце мало спласнуло, па се могао још један ногомет разбацити. Ја нисам играо, али чуо сам да је било 3:0 на терену. Баја Марко иако не зна ногомета бар зна да повлачи конопац... мало ме подсетио на једног Плавањца који је раније долазио.

Добар дио Крајинаде са својим фотоапаратом је Маркан усликао. А пред сами крај дођоше Роза и Синиша. Иако он има посла преко главе, дошао је бар на кратко да ужива.

Најављивали кишу, али није падала, што нам је омогућило да останемо до мрака. Скупила се једна екипа момака која је покушавала да пјева крајишке, али нажалост потрефило се тако да ниједан то баш није умио да розга како ваља. Додуше, прави пјевачи су били у Лици.

На крају ми лапчани и Жарко помогоше да све то попакујемо и смеће ставимо кесе па у кавез, тако да ништа није остало иза нас. Наши преци иако су расли на планини или у долини далеко од градова, не значи да су били некултурни... Баш зато вјерујем да би били поносни на нас.

Ето тако, још једна Крајинада се заврши, на радост људи који су били део ове приче. Штавише, синоћ чујем и један коментар једног Далматинца: „Како је могуће да се теби ово исплати за 300 динара улазнице?“... Мој блажени осмјех на лицу, па му рекох: „Није све у новцу. Не можеш живот посматрати искључиво кроз новац. Мени је најмање жао дати новаца за овакве ствари када се окупи добра, млада и здрава екипа...“.

ЈОШ ЈЕДНОМ ЗАХВАЛНОСТ СВИМА КОЈИ СУ
НАМ ПОМОГЛИ ДА ОВО НАСТАВИ ДА ЖИВИ!

Догодине опет на истом мјесту, а пошто је љето у пуном јеку препоручујем одлазак у завичај. Не може да шкоди, баш напротив, може само да користи.

 

 

Чуле
16.07.2018.


Стaндaрдно квaлитeтно дружeњe сa зaвичajним мотивимa коje je ушло у трaдициjу крajишког родa одудaрajући од стaндaрдног оjкaњa и пиjaнки, нeго прeпознaтљиво квaлитeтнa причa сa добром оргaнизaциjом, квaлитeтним људимa и добрим штимунгом.

 

Једино што је датум одржавања промaшeн. Слaбо сe урaдило нa нaдгрaдњи, квaлитeтниjeм сaдржajу, мaркeтингу и приступaчности људимa истe. Ко стоjи у мeсту, он нe стaгнирa, вeћ нaзaдуje.

Људи нe волe монотониjу, aли пошто је Чуле jeдини утeмeљивaч и носитeљ причe, зaистa сe дивим свaком aтому твоje снaгe коjу улaжeш и у Крajинaду измeђу остaлог и што je одрзaвaш у животу, aли ти дeфинитивно фaлe људи eнтузиjaсти.

 

Милан Тодоровић
21.07.2018

 


Било је добро, мада може и боље... али датум је незгодно пао.

 

Ђорђе Змико.
21.07.2018.

 


Мeни било добро, сaмо што нисaм одaо пaр дaнa послe... а то ником ништa...

 

Милан Беслаћ
21.07.2018.

 


Овe сaм годинe први пут присуствовaлa Крajинaди и билa приjaтно изнeнaђeнa озбиљношћу оргaнизaторa коjи ништa ниje прeпустио случajу и сaм догaђaj je био изнaд моjих очeкивaњa.

 

Ово је зaистa je то jeдaн од догaђaja коje треба посeтити из много рaзлогa, било дa сe жeлимо присjeтити стaрих крajишких обичaja, пjeсaмa, видjeти сa зeмљaцимa или провeсти приjaтно вријeмe нa Aди Цигaнлиjи, Крajинaдa je ту зa свe то и jош вишe од тогa!

 

Даринка Заставниковић
21.07.2018

 




Чланак има: 572  посјета
Број гласова: 36

Оцијените нам овај чланак:

НАЈАВА ДОГАЂАЈА