Ђеврске су село у далматинској Буковици, а налазе се на путу који од Книна води ка Шибенику. Најстарија грађевина у овом српском селу је храм посвећен светом пророку Илији саграђен давне 1537. године, али је, по мишљењу историчара, сасвим извесно да је реч о средњевековној, касније, у неколико наврата обнављаној светињи.

 
Храм светог пророка Илије је грађен од отесаних камених блокова, а заједно са својим страдалним народом страдао је и овај свети храм. Рушен и обнављан сведочи неуништвост цркве Христове у апостолској земљи Далмацији. Ђеврске су класично Буковачко село, а храм Светог Илије је централна парохијска црква.

– О настанку храма сведоче два извора, један по којем стоји да је црква изграђена 1527. и други да је то било 1537. године. Не можемо са прецизношћу рећи који од та два извора је тачан, али је извесно да је храм настао у том раздобљу од десет година. Храм је посвећен светом Илији, то је дан када обележавамо и нашу храмовну славу и време када се овде окупљамо у највећем броју, не само ми који смо овде већ и људи који данас живе далеко од свог родног краја.

По томе су Ђеврске и најпрепознатљивије, по том Илинданском сабору. У склопу села налази се још неколико заселака – Ножице, Гошић, Вариводе и Зечево. Иако сви засеоци имају засебна гробља, свима им је ово парохијска црква и служи им за све верске потребе. Тако да, и поред свих својих крсних слава које прослављају, заједно свечаре и светог Илију – каже надлежни ђеврсачки парох протојереј Ђорђе Веселиновић.
 

Удруженим снагама сељани изградили своју цркву

Градити храмове никада није било лако, каже отац Ђорђе, истичући да су овдашњи православни Срби одувек ценили своју веру, чували своје светиње, па чак и у врло тешким историјским тренуцима, којих у Далмацији није никада недостајало.

– Оно што са сигурношћу знамо јесте да је храм изграђен на приватној имовини од Корда. Корде су, дакле, старије и од самог храма јер су своју земљу уступили за градњу истог. Удруженим снагама сељани су изградили цркву, што је опет показатељ да је српско становништво овде живело пре изградње сеоске цркве. Поред се налази и велико, поприлично згуснуто, сеоско гробље које опет није једино јер, као што сам рекао, сваки заселак има и своје локално гробље, објашњава отац Ђорђе.

Црква прошла кроз тешке периоде

Бурна историјска дешавања кроз која су пролазили далматински Срби нису мимоишла ни ђеврсачки храм који ипак није био разаран као што је био случај са другим храмовима православне цркве.

– Време подизања храма говори о тешким условима у којима су живели људи који су га подизали. Црква је скромних димензија, и не баш од претерано квалитетног грађевинског материјала, односно, зидана само оним што се тада могло наћи овде у непосредној близини и угрубо обрађено, али довољно за њихове потребе. Касније се, у самом стилу украшавања храма, препознаје да су долазила нека боља времена.

За ондашње појмове, могло би се рећи да је постајао скупо опремљен, а то се видело од полијелеја, месинганих чирака, врло квалитетног нажалост, много пропао али смо неке његове делове успели сачувати и настојаћемо да их рестауришемо. Иконе на нарученом иконостасу, који је израдио, тада познати, мајстор Цибулски, биле су уље на лиму што је специфичан начин осликавања.

Тај начин уређења, опремања и украшавања настао је од осамнаестог до деветнаестог века што показује колико су људи тада држали до своје светиње, али и чињеницу да је било боље време када су то могли чинити. До Другог светског рата, храм није страдавао у неком физичком смислу. Тада је, граната погодила зид до звоника и цела једна страна била је обрувана. У радовима касније, када смо обили фасаду са спољашње стране, видели смо где је била пукотина и то смо, у ово време морали да санирамо – каже отац Ђорђе.



Ни током протеклог рата храм Светог Илије у Ђеврскама није остао поштеђен. Храм је био проваљен и девастиран у приличној мери. Након рата, а доласком првог свештеника у парохију, унутрашњост је очишћена и храм је затворен како не би служио у неке сврхе за које никако није намењен. То је било довољно да се у њему могу наставити богослужења.

Последњих десет година село се поново празни

Отац Ђорђе Веселиновић постављен је на парохију у Ђеврске 2005. године. Иако је од тада прошло више од десет година, сведочи како је у неким сегментима црквенонародног живота тада чак било боље него што је то данас.

– По питању самог села, усуђујем се рећи да је за неке ствари ситуација била боља него што је данас. Ту првенствено мислим на број становника који од тада рапидно опада. Повратак, који је до те године био видан, је стао, а велики број млађе популације кренуо је поново да одлази, и отишли су. Сам храм био је у горем стању, али не само због рата и девастације која је постојала већ и због „ зуба времена“ који је учинио своје. У договору са сељанима и уз доста добру подршку, одлучили смо да храм уредимо и обновимо тако да данас имамо једну потпуно другачију слику свега. Обнова је почела заменом крова који је био у лошем стању.

Након тога, морали смо радити и доста оштећену, фаличну фасаду. Обијањем фасаде видели смо да и камен није у најбољем стању, па смо га морали очистити, фугирати, али и настојати да цркву сачувамо у што изворнијем издању. Потом је кренуло унутрашње уређење, почевши од старог иконостаса који је био готово комплетно труо и који се распадао док смо га износили, што је значило да треба почети са израдом новог, и тако корак по корак – објашњава Веселиновић.



Након осликавања ђеврсачког храма, по први пут у његовој петовековној историји, којег је осликао далматински свештеник Милан Радусин, заједно са уметником Галином из Бугарске, предстоји још грађевинских радова у порти храма.
Обнова увек има смисла

„Градити и обнављати наша је дужност“, истиче отац Ђорђе, наводећи како су се многи питали да ли обнова ђеврсачког храма има смисла, након свега што се десило у блиској прошлости. Оне који су сумњали и негодовали, време је демантовало, а градитељима и обновитељима удахнуло нови ветар у једра вере.

– Остало нам је још да опкопамо цркву како би све те гробове, који се налазе одмах уз зидове, дислоцирали, односно изместили и проширили гробље. Тада би могли прићи темељима и санирати их, заштити их некаквом дренажом од влаге и излити стазе како се више не би газило преко гробова.

Као за сваки почетак, за сваку фазу радова људи су знали показати одређену дозу скептицизма, питали зашто и коме, има ли смисла, али након сваког обављеног посла бивали су задовољни. Данас знам да су поносни изгледом своје цркве, а то показују и доласцима, и доводећи своје госте овде да им исти покажу, појашњава отац Ђорђе.

У Ђеврскама сахрањен Сава Бјелановић

У гробљу, које се налази у порти Храма светог пророка Илије у Ђеврскама, налази се гроб Саве Бјелановића, правника и публицисте, уредника гласила Српске странке у приморју „Српског листа“, а потом и „Српског гласа“.



Сава Бјелановић био је политички првак и вишегодишњи заступник у Далматинском сабору у Задру. Својевремено је његов гроб био место ходочашћа далматинских Срба, јер је Сава, својим ликом и делом, задужио православне у Далмацији, борећи се за њихова права.

Васка Радуловић
25. мај 2018.
Извор: Срби.хр