У равном(е) Банату, недалеко Београда постоји село Качарево, широј јавности познато по Сланинијади, која се традиционално одржава у овом месту, које је настало од (углавном) досељеника из Јужне Србије и нешто мало прекодринских Срба. Међутим, у овом селу постоји и језеро које је фино уређено и омогућено домаћима а и путницима намерницима да се купају, сунчају, роштиљају за џабе. Постоји додуше ту и неки кафић.

Како је наш другар Мића Прелџија ту био већ неколико пута, пожелео је да баш ту дођемо на једно дружење. To je joш пре пар месеци било. Но када смо ми пре 2 месеца били на Седмој Крајинади, нашем Далматинцу Дади сине у глави како смо могли какво јагње испећи на Крајинади... Хм... да могли би смо, али то кошта. А како би Крајинаду приближили људима, не знам баш колико би било паметно да сада печемо и јагње и то наплатимо. Мада, и ко ће на оној врућини 35'С да једе толико месо. Дадо ми на то вели... па не морамо онда у јулу... Ајде тамо касније, кад прође врућина... Тако је и било.

Још средином августа сам се чуо неколико пута са Мићаном око договора где, шта и како. Он је заправо одрадио највећи део посла око организације, јер је требало наћи добро јагње. И нашао је код једног бећара са Баније у комшилуку. Добар део је одрадио и његов побро Мићо (онај што га његови Далматинци не воле ) јер је набавио ражањ са аутоматским окретањем. Па је тако и наше јагње било испечено за нешто више од 2 сата.

Почетком септембра смо слали и поруке људима да нам се придруже. Неки су дошли, неки су имали неодложне тј. оправдане обавезе, а неки су нас кулирали. Они који су дошли, верујем да су се супер провели, баш као и ја. Јуче ми је преко телефона Гагана нешто кукавила... прво да је боли зуб, па глава итд. Када смо после причали телефоном, одмах ју је глава престала болити. А за зубе и нисам неки стручњак, иако неки мисле да јесам. То би морала отићи код Мрког вука. Углавном, њен је закључак: "Кад позове моје друштво старо, болестан би морао да пијем...".

Иначе, Обровац је протеклих дана имао неке прозивке на мој рачун и моју диплому... где сам ја то завршио и ко је то издао? Хм... Он се претворио или у судију или у попа, па да му се ја исповедам, ааа?!

Рано недељно јутро, седам сати... Будим се и без аларма, већ сам навикао. Иако сам ту ноћ имао неких важних "грађевинских" послова, код Дане и Мане. Спремам шта нам све треба, па у фићка, и правац Железничка станица. Покупио сам и Гагану, а после и Ану, која се успавала ко успавана лепотица, јер је ноћ пре имала журку. Имао је и Мика армоника, али не код куће већ у неком градском локалу. Њега су покупили ови његови преко реке земљаци. Нама је Баја свирао у фићку... а ми без по муке нашли смо циљано одредиште!

Тамо кад стигосмо, ту су већ добри људи поставили јањца на ражањ и запалили ватру, после оградили папиром печеницу. Имали смо слободну и настрешницу, тј. летњиковац где је нас 16 односно 17 без проблема могло да седне. Један старији далматински баја нам је причао неке своје догодовштине. Иначе он је великом броју људи познат. Чак и када су дошли неки нама непознати људи, ту у комшилук, њега су препознали... чак су га и питали да ли је из Ислама Грчког? У својим догодовштинама Док је споменио једног крајишког бају Ђуку, који је довео сина. А ми се знамо још из кафане, у којој смо били пре равно годину дана у Крњачи (Сродне душе). Ђуки то није било симпатично, па се правио да не чује Дока. Док је иначе заљубљеник у балотање тј. бућање, па нам је и донео те играчке. Ја сам први пута то играо у животу, исто као и Ана. Обрукали смо се прописно... мада нисмо ни сва правила похватали, већ су они стално измишљали нека нова . Шта да се ради. После ручка се балотање играло поново, али без мене. Ја сам био на дивану са осталима.

Када је Мићо исеко месо са ражња у једну пластичну ванглу, па ставио на сто, сви су занемели и навалили. Још је су Ђуку хтели поштено да провозају да он служи пиће док ми други једемо. Није се Ђука дао, па се и он успео најести. Остало нам је и за после. И да, умало да заборавим. Имали смо дообру салату. Оно најважније, није је фалило. Заправо похваљујем цуре које су то спремиле (Ана, Гагана, Снешка и Милена). Имали смо чак и домаће грожђе и домаће бело вино.

Даре и Мики су пожељели фудбала играти, али колико сам ја видео тамо није баш било услова за то. Јер је терен прво не раван, а друго има и пуно тек засађених воћкица који су ипак сметња ногомету. Што се музике тиче, Мића Прелџија је био главни, јер је из његовог фићка орила крајишка музика. Мада бих ја био срећнији да су цурице запевале нешто изворно.

Једна шала ће ме сећати на овај излет у Качареву. Ево и сада се смејем једној провали коју је Мићо рекао свом рођаку Обровцу. Док смо ми јели месо, Мићи је прифалило крува. И затражи он то свом рођаку... А овај му даде мало парченце. На шта он изговара чувену реченицу: - "Јадан је онај коме си ти крува дава".

После тога је било једно колекивно ваљање од смеха за столом. Мада, је смеха тај дан код нас у друштву и око нас било на претек. Тако је увек када се скупи права екипа. Време је било идеално и зашто да не одемо мало у природу далеко од градске вреве.

Поред неких људи који су нам фалили ође, фалило нам је времена, јер је све прошло брзо... а и карте смо могли да разбацимо једну партију беле, или пак шнапса, шустера.

Читамо се!