Миле Рајчевић је рођен 1938. године у селу Дивосело у јужним дијеловима Лике, подно планине Велебит, а које се налази јужно од града Госпића (7 км) и неких 35 км од обала Јадранског мора. Ово село је стољећима насељено Србима о чему свједочи и православна црква Рођења Пресвете Богородице која је подигнута у средином 18. вијека (око 1756. године) од Срба Крајишника, који су били аустријски граничари. Дивосељани су били вриједни и поштени људи, од којих су се многи школовали у Госпићу, Загребу, Карловцу још у доба Хабзбуршке монархије. Дали су велики број интелектуалаца, доктора, инжењера, трговаца, официра...

Као дјечак Миле је упамтио Други свјетски рат јер је са породицом морао да побјегне из родне куће у велебитске шуме заједно са својим комшијама и рођацима. Прво му је убијена рођена сестра стара 10 година од хрватских фашиста (Усташа) у прољеће 1941. године, а двије године касније и његов отац Богдан (45 год)... Поред тога, током љета 1941. године око 80-ак Дивосељана је одведено у хрватски систем концентрационих логора "Јадовно-Госпић-Паг", одакле се нико није вратио жив. Рат су преживјели Миле, његова мајка и двије сестре. Вратили су се на згариште тек у прољеће 1945. године. Иначе, преко 1.600 Срба је убијено у Дивоселу током постојања клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске, што ово село чини међу најстрадалнијим личким насељима, гледано кроз проценте преко 66% их није преживило рат, а готово да није било дјетета које је имало оба родитеља.

Након рата је усљедио јако тежак период обнове и живота, али је Дивосело успјело да васкрсне и одржи се. Миле се школовао и завршио је у Госпићу гимназију, а потом дипломирао на Философском факутету у Загребу - смјер педагогија. Вратио се у Госпић и запослио у основној школи, гдје је касније постао и директор те образовне установе. Оженио се крајем шездесетих година и добио двоје дјеце.

Крајем 1980-их година дошло је до увођења вишепартијског система у бившој Југославији, а на јавној сцени се појавио Фрањо Туђман и његова милитанта странка Хрватска Демократска Заједница (ХДЗ). Њихов програм је био шовинистички са антисрбским и антијугославенским идејама, фашистичко-усташком иконографијом. Добар дио госпићких Срба је видио да се понављају авети из НДХ... и да ће врло брзо да се понови 1941. година, јер хрватско друштво уистину никада није било суочено са својом прошлости нити је доживело дефашистизацију.

Локални одбори ХДЗ-а у Госпићу су веома предано радили на директивама централе из Загреба о етничком чишћењу госпићке општине, па су већ почетком 1991. године почели оформљавање правојних формација, гдје су се истицали: Мирко Норац, браћа Орешковић: Тихомир и Ивица, Стјепан Грандић, а касније им се придружује и Томислав Мерчеп. У љето те године постављени су полицијски пунктови и ограничено је кретање Србима, који су свакодневно легитимисани, а добар дио њих је позиван на информативне разговоре у полицијске станице. Ово је рађено са циљем застрашивања Срба на овом подручју. Хрватски екстремисти и паравојници нису се либили убијања Срба, као ни пљачке њихове имовине.

Многи локали: кафане, ресторани, киосци, куће, пољопривредни објекти... чији су власници Срби дизани су у ваздух (минирани). Касарна ЈНА "Станко Опсеница" је била већ 18. септембра 1991. године запоседнута, а Рајчевић је описао и како, пошто је у самој касарни било издаје од хрватских и албанских официра који су радили за Хрвате. Највеће етничко чишћење у Госпићу било је средином октобра 1991. године када су хрватске банде упадале незаконито Србима у куће, те их извлачили и ликвидирали на непознатим локацијама. Процена је да их је између 160 и 250 убијено тада. Током емисије, Миле Рајчевић је детаљно наводио имена локала, тј. власника који су оштећени, као и имена убијених госпићких Срба.

Такође православни парох Славко Стевановић је прогнан из Госпића са породицом од хрватских екстремиста. Поред тога Рајчевић је описао као је православна црква Св. Георгија у Госпићу срушена, на веома стручан начин са посебним врстама експлозива, тако да сусједне зграде не буду оштећене, већ само црква која је подигнута 1785. године... Иначе, ова госпићка црква није до данас обновљена. Муке Срба нису престале те 1991. године, већ су настављене наредних година. Већ у фебруару 1992. године Хрвати су срушили споменик научнику светског гласа Николи Тесли, баш зато што је био Србин и син православног свештеника Милутина Тесле, као и сви антифашистички споменици, односно борцима НОР-а.

Рајчевићево село Дивосело је имало више напада од стране хрватских снага 1991-1992, док се највећи погром десио у септембру 1993. године када је изведена злочиначка акција "Медачки џеп"... Тада су сем Дивосела страдали Читлук и Почитељ... тачније ова села су буквално сравњена са земљом. Хрватима су снаге УНПРОФОР-а помогле и одавале положаје Срба, односно Војске РСК. Данас ова три села више не постоје, јер се нико није вратио да живи ту нити Хрвати то дозвољавају. Како и сам Рајичевић у емисији наводи, оно што није Павелић успио 1945. то је Фрањо Туђман урадио 1995. године.

Данас Рајчевић живи у Београду гдје проводи своје пензионерске дане. Иако је силом напустио Лику августа 1995. године када је прогнан током "Олује", њега Лика никада није напустила, а Дивосело носи у срцу. Написао је и двије књиге: "Дивосело, Читлук и Орнице у времену и трајању" (2013.), као и "Историја школства Лике 1752-1995" (2020.)...