Е да рођаци... да вам опишем како је било синоћ, али да почнемо од почетка.
Почетак је био пре мјесец и више дана када сам први пута чуо да ће бити неки крајишки концерт: Вече за Обреновац... Пар дана посље тога се појавио плакат који је све то и "документовао". Након пар дана се појавио нови плакат јер је организатор Мишо убацио Бају Малог Книнџу и групу Плитвице.
Мени се ишло, а знам да се и газдарици иде на таква дешавања тим прије што јој такве ствари представљају филтер за све стресове на послу које преживљава.
Дошао ја ономад да јој предам мајицу Крајинаде 2014. она још није ни дошла са посла, а мене сваја са врата још питала:
- "Јел идемо, ако Бог да, на концерт у Језеро 26. јуна?"...
- "Ма јооок, шта ћемо ми тамо" - одговарам са осмјехом.
Сваја такође воли да иде на таква дешавања из истог разлога као и њена сека.
Одмах ја позовем нашег пајтоса Мићана, да му речем, како смо нас троје сигурни, а он каже:
- "И ја четврти, то је сигурно... ово остало ће се сетити дан, два пре концерта".
Тако је скоро и било. Прво ми је газдарица тражила уместо сваје, два мјеста, па посље још два мјеста, а онда је још троје људи мени рекло да хоће да иде са нама на концерт. Уф...
Пре неколико дана на београдском Ушћу док је био неки фестивал "Јунфест" гдје су такође пјевали пјевачи народне музике: Ана Бекута, Шабан Шаулић и Харис Џиновић, мени газдарица шапне:
- "Једва чекам 26. јун"... Их, ма ко не чека.
Ове двије гараве личанке су још имале проблем што нису знале шта ће обући. Док ја и Мићан нисмо имали дилему шта да обучемо. Таман да најавимо можда и најљепше крајишко дешавање, догађај са највећим шмеком. За мале паре све на једном мјесту.
Дође и тај дуго очекивани 26. јун 2014. године, а ми од ране зоре као запете пушке, орни да се опет скупимо и зарозгамо сви у глас, као један, да се чује до завичаја.
Имао сам то јутро убјеђивање са газдарицом око тога када треба кренути, па је пао договор да "не треба тамо бити први", већ да у 20ч крећемо. Ја иначе не касним и не волим да касним, али мало ту вечер јесам, тим прије што је Бог услишио молитве гаравушама са Плитвица, јер нису биле спремне никако, а ова млађа није чак ни стигла да једе. Мене је већ Ацо звао да пита ђе смо... да нисмо шта омашили. А морао сам и у комшилук по још једну Личанку. Отишао би ја и по двије комшинке, али та друга преклане оде преко седам гора, преко садам вода у далеке крајеве да тамо пише стихове о Крајини...
Стижемо ми, а већ се пријети и нека киша, но како смо били унутра, могло је напољу да сијева и торнадо да прође нама ништа није сметало. Фалио нам не Мићан, јер је заиста био у великом проблему и било је питање да ли ће уопште доћи. Али дошао је он баш када треба. Мене су са врата загледали због лијепих цура које сам довео, а не због мајице...
Мајице сам донео онако јер како и сам Мићан рече: "Боље донеси него да јуриш те људе после, а и да се не враћаш кући го, без мајице".
Одмах сам ја донео двије мајице за нашу личку Далматинку Раду, која је ономад остала без мајице, јер јој је колегиница "отела" (да, другари, мајице Крајинаде се краду и отимају... сећате се како је Дадо прошао лане пред Крајинаду), па ме одмах исти дан молила да јој донесем. Ајде што сам ја њој то донео, него она онако скоцкана одмах преко обуче мајицу Крајинаде и одмах у коло. Не знам како је издржала због врућине, али свака јој част.
У то већ дође и Мићан, па смо били сви на окупу.
На сцени концерт отвара Ниџо из групе Плитвице са гуслама. Имао је лоше озвучење и баш штета што се није љепше чуло. Праву фешту отварају Славонци, оркестар "Црни Бисери" и милина је било слушати када су запјевали крајишки мелос. Чим се зачуло колце, дође Дане Паздрк, па сам му помагао да води коло. Тако да је подијум био препун.
У једној паузи одмарања, један баја дође и загледа мајицу, па пита одакле ми и све то... Посље се испостави да имамо исти корен... са тромеђе, али оне горње шумовите, а не доње камените. Дође и она Далматинка, која ме умало није испалила за мајице, па јој одмах предаде то што је и наручила. Тамо међу извођачима сам срео и једну Далматинку Јелену. Ту смо се и упознали званично.
На сцени су се ријеђали извођачи крајишке музике: група Мајкани, Плитвице, Звуци Тромеђе, Радмило Зекић, Дивномир Кукобат, Драган Комазец, Милица Крсмановић, браћа Бајић, Миланче Радосављевић... Делиријум настаје када су након поноћи дошли: Саво и Љубиша, Жаре и Гоци... и на крају Баја Мали Книнџа, који је морао имати обезбеђење, јер му се клинци вјечито набијају испред носа, па не може ни да дише, а камоли да пјева. Транс настаје када је пјевао "Кад сам био мали", "Лабуде", "Православац"... "Пјевај Србијо", "Морем плови једна мала барка" итд.
Мајкани су група у успону, имају они још да раде, не знам тачно колико постоје, али не више од годину дана. Добро су изгурали своје. Плитвице нису били сви на броју, иако је као гост за столом Лаки свратио кратко... а некад је био ударна игла, пардон глас Плитвица. Бране се разболио па није му било до живота, а не до пјевања. Штета, да је среће да су њих двојица са Ниџом била на сцени, мислим да би маса пала у транс исто као ове на крају.
Дивномир је иначе добар, али не знам што није пјевао крајишке песме. Браћа Бајић, Андрија и Томислав су заиста показали да за праве пјеваче године не представљају границу... свирали су чак и фрулицу. Ови млађи извођачи могу само да науче од њих. Они су иначе док је било рата код нас доље 1990-их редовно долазили, пјевали и дружили се са нашим народом. Пар пјесмица је отпевао и Миланче Радосављевић, оно што уме и што зна... Чак је махао нашим Личанкама док је одлазио, а и оне њему. Драган Комазец је добро отпјевао своје: о Книну, ћери да воли Крајину због тате свог и др.
"Крајине и Книна, Баније и Лике, одреко се не би ни за три Америке" су отпјевали Саво и Љубиша, са Книнџом из Книна, "специјалцом", како га назваше. А маса је већ била у трансу и већ су се гурали им под нос. Још су пјевали да "до Динаре ниђе не стају" и сл. Посље њих дођоше Жаре и Гоци, а маса се није ни разгрнула, већ још више нагрнула. То су Жаре и Гоци успели отпјевати пар пјесмица "Ако може једна вишња за господина", и још нешта.
На крају Гоци најављује Бају, који долази са Минђушарима на сцену. Већ постаје неиздрживо и померамо се назад. На пристојној удаљености смо уживали у трансу када је запјевао "Лабуде", "Пођи мала за мене, ја сам Православац", присетио се Гаврила Принципа, препелице и Митра, па Чикага и поколона.
Имао бих само двије замјерке... Прва је политизација цијеле приче тако што су народног посланика (нећу да кажем који је, али сви који су били знају) стављали на бину да каже коју реч. Односно да се представи свима нама као "наш представник"... Јаао си га нама ако нас он представља. Канда смо ми мутави и необразовани, па нам он треба.
Друга замјерка је затварање очију пред проблемом. Додуше, није то све на душу самог организатора Мише Лапчића, али осјећало се да клинци за столом поред нас, најнормалније пуше "смјешне цигаре". Гледа Мишо у њих, али ћути, није им ништа рекао, вероватно из куртоазције. То се посље одбило о главу, јер су управо такви "смјешни" почели да праве инциденте, па је обезбеђење морало долазити да једног или двојицу избацује напоље.
Након свега тога, већ је прошло 02 сата, па није било другог избора него да бјегамо кући, јер смо сви радили изјутра, сем моје комшинице, која је на одмору. Док сам их све поразбацао, то сам после 03 легао у кревет, а ујутро када је телефон звонио ја "Ни на небу ни на земљи", као да ме поплава избацила.
Не знам колико смо сакупили пара, а надам се да ће купити све оно што је потребно Дому здравља из Обреновца. По мени је ово испунило очекивања. Волио бих да на зиму опет одрадимо овако нешто за наше Обреновчане.
Написа: chule80
О Видовдану 2014.