Негдје још почетком мјесеца септембра 2013. године долази Боја и вели нама члановима Завичајног удружења "Дане и Мане" како је успјела у Сомбору наћи једну дивну жену Милку Бањеглав која је родом из Коренице. Она је некад давно прије двије деценије била активан члан СКУД "Рајко Вукадиновић" баш у Кореници, гдје је учествовала у раду друштва, а мислим чак и да је била кореограф.
Путовали су тада по РС Крајини, Републици Српској, Србији... Једно од њихових чувених гостовања је било у Сомбору, пре равно 20 година. Када је у једној сали било уприличено гостовање Кореничана и њиховог СКУД-а. Извели су тада драмску тачку "Личко прело" са личким глувим колом, гдје су приказали како се некад прелило и како су се момци и цуре упознавали, заљубљивали, маштали и др. Приказан је и однос дјеце са родитељима, који се много разликује од данашњег. Са тог гостовања у Сомбору јесени 1993. године постоји и видео снимак који смо ми чланови "Дане и Мане" добили на увид, не би ли могли за 23. новембар 2013. спремимо Личко прело на Бусијама.
Маја је посље одрадила стенограме и дала нам да учимо текстове. Међутим, ми смо то ипак малко и прерпавили са неким нашим досјеткама и шалама, па је тако и настала наша коначна верзија "Личког прела". Е сада, то учење текста није било ни мало наивно, јер за разлику од неких ранијих кореографија овдје има пуно више текста. Мада и није поента да то све запамтимо и понављамо од слова до слова као папагаји, већ и на лицу мјеста настају импровизације и прилагођавање ситуацији на терену, тим прије ако колега нешто забрља.
Протеклих мјесеци смо имали редовне и ванредне пробе не би ли се ми из "Дане и Мане" што више увјежбали и са текстом и пјесмама, како мушким тако и женским, па да можемо да изађемо пред 200 људи, бар је тако била претпоставка да ће толико моћи да стане у салу. Како се приближавао Дан Д односно 23.11.2013. тако је нама свима расла тензија. Не само због текста, јер смо ми поред учесника на сцени, тачније дебитаната, пошто је ово прва кореографија коју чланови ЗУ "Дане и Мане" изводе негдје.
Мада, морам да нагласим да је појединима ово било и прво појављивање у народној ношњи са којом су и наступали, тј. прави деби. 
Да, поред тога што смо били учесници, били смо и организатори и све остало, па је то био стварно велики притисак свима нама. АЛИ ЕВО И ОВДЕ ПОХВАЉУЈЕМ ЕКИПУ КОЈА ЈЕ СВЕ ОВО ИЗГУРАЛА!
Субота... 23. новембар 2013.
12:00 сати што ће рећи тачно је подне! По већ договореном сценарију ја сам био на Аутокоманди не би ли покупио Мају, а одмах тамо смо одлучили отићи по Милку. Да, нећи рећи право име, јер је она за мене од јуче Милка... просто је невероватно колико је њој улога тета Милке Тобалице у овој кореографији лијепо легла.
12:30 сати већ смо поред ријеке где смо требали само да покупимо Милку са њеним стварима, тачније ношњама и преслицом. Међутим, ту смо чули да има(мо) малих проблема и да морамо да сачекамо неко вријеме. Таман да продиванимо и са Милкином сестром коју ријеч и да јој мало подигнемо расположење због зле прехладе која јој квари планове (То што мало фали то дјевојци срећу крвари). Није било лоше из разлога што смо сачекали још једног брадатог делију... једноличног Личанина (по мајци), па смо онда све четворо се запутили ка Бусијама аутопутем.
14:00 сати... Стижемо на одредиште, а киша нам је била вјерни пратилац. Времена је било јако мало, јер столове смо морали да намјестимо, столњаке, прибор, тањире и др. А требали смо и имамо и генералну пробу. Још један куриозитет да наведем. Људи који су изашли на сцену, да одиграју премијеру нису никада, али никада одиграли пре тога у идентичном саставу, јер увјек је на пробама неко фалио?! Ситуација скроз невјероватна.
16:10 сати... Добијам директиву да морам отићи по фотографа Стефана и бака Миру Шупут, која је родом из Коренице, најстарији члан нашег ЗУ "Дане и Мане"... А успут још да свратим у продавницу и покупујем неке ствари. Стефана сам лако нашао, али бака Миру не. Док сам ја то све гањао по Новом Београду, стиже нова директива да покупим нашег терминатора Божу који нам је сачувао леђа и буџет. У Батаји покупимо још двоје људи и правац Парохијски дом у Бусијама. Тако да сам ја попустио генералну пробу, а уз пут ме звао Мићко "личанин" по жениној линији. Хоће да дође са својом екипом на Прело. И дошли су. То је заправо била симпатична екипа из Качарева, када смо ономад окретали јањца на ражњу поред језера.
18:00 сати... Стижемо са све пртњагом, књигама, фотоапаратом, а у ауту смо се баш лепо раздиванили. И не само то, сконтали смо колико је свет мали. Крећу одмах завршне акције, јер у 19ч мора бити све спремно. Није било баш тако, али нама се већ почеше гости јављати, као и (не)предвиђени проблеми. Поред доброг расположења требало је сачувати и прибраност. Како се појавио проблем са чашама, тако сам истог момента протрљао лампу не би ли искочио добри дух Мића Прелџија, наш пајтос. Да, објасним му одмах шта нам треба, да нам помогне. Он није правио никакав проблем, али онај бећар што вјечито прави проблеме, онај преко Велебита, што је растао "ђе најљепше свићу зоре"... познаће се он сам већ. Тако да смо то успјели да ријешимо. Одмах сам ишао на пресвлачење.
19:30 сати... Сала се већ почиње пунити, а ја чух од Боје да ју је само тај дан звало 50 људи!? Требало је сачувати и здраву памет поред свега тога. Елем, на улазу је стајао Узи и пунио нашу касицу-прасицу. Таман смо се и ми почели да поздрављамо са људима док су наши чланови на улазу розгали. Из Сомбора је стигла посебна личка погача са све личком капом. уди су је припремали специјално за ову прилику. Иако су тај дан поједини штијали башту.
20:10 сати... Толико је било на телефону, а нема места у сали Парохијског дома у Бусијама, скоро све да је било пуно... Ми треба да кренемо, а шкрпи нам око почетка. Нисам тада био баш сав свој, јер вријеме није радило за нас. Коначно учесници се склањају из сале, а Маја заузима мјесто испред микрофона и најављује прело и председница ЗУ "Дане и Мане" је одржала краћи говор, пожељела добродошлицу гостима. Посље су изашли мушка и женска пјевачка група Плитвице па су тако и пјесмом уљепшали прело. Толико су добро звучали да су поједини старији људи направили поток од суза јер их је управо наша пјесма вратила у завичај и дјетињство. Након тога су се изредали на сцени бака Мира Шупут, тета Милка Бањеглав, гуслар Никола Ђапић, да би у...
20:44 сати... почела главна тачка, односно личко прело, тако што су Дане и Мане почели договор око одласка на прело код Стеве Тобалице. Сљедећа сцена је баш у његовој кући гдје се препиру матер Милка и ћерка јој Сока са ћаћом Стевом око: прела, ћене, краве Дикуље, савјетима итд. Најпосље долазе прво цуре, а онда и момци у кућу домаћина не би ли се мало нашалили и прелили. Као што рекох раније, та екипа на сцени је први пута то играла скупа, па је просто било и немогуће да учесници немају трему. Колико се то видело у публици не знам, али фантастична ствар је имати помагача, тј. шаптача, са којим је настало наших нових догодовштинама, на које се и сада смијем баш о кравама које се крииивее! Некако одглумисмо ми то, кад дође ред и на личко глуво коло, које смо одиграли са 5 парова. Није било савршено Боже мој, али је ваљало. Усљедило Бирачко коло, са пјесмом, гдје су нам се прикључили и појединици из публике. Што и јесте нам био циљ.
21:20 сати... Бјеше готов овај званичан део, па су играчи могли да одахну, пошто је све прошло како треба, а пљуштале су похвале од гледалаца. Мени је искрено пао камен са срца! Након тога је усљедила прича са гостима и дружење. У кухињи се радило пуном паром. Једна наша земљакиња Нада из Бусија је подметнула не само леђа већ и руке и ноге, да нам помогне. Добила је част, али и у будућности ћемо се још реванширати тој жени која нам је пуно помогла! Мада није једина... Ту прије свега мислим на Драгану и Младена... Од срца им свима велико хвала!
22:10 сати... Опет сам сјео у ауто и правац Нови Београд да оставим три Личанке које заједно имају 140 година. Киша пада, прави сметње, тешко је и возити, али све то некако издржах, па се вратих у Бусије, гдје је владала занимљива атмосфера... Ушуњао сам се у кухињу да поједем нешто лијепо. Пао је избор на басу, полице, мезе...
Недјеља... 24. новембар 2013.
00:05 сати... Креће велико спремање и сале и кухиње и осталих просторија које смо користили. Завршили смо тек око 02ч. Сједамо у ауто и правац кућама.
03:50 сати... Толико је било када сам легао у кревет. А можда сам чак и једини од синоћњих прелаца да је морао устати рано у 06ч и ићи радити. Телефон ме буди, а ја не знам ђе се налазим. Био сам буквално као неки зомби. Оно што ме разбудило је заправо сјећање на синиоћње Личко прело у Бусијама и чувена сцена/реченица:
- "Милка, 'ел се оно наше краве крииивеее?".
До читања!
Написа: chule80
24.11.2013.