Неку вечер дође неки земљак код мога оца, па су 'нако уз чашицу разговора еволуцирали успомене из завичаја... о школи, радовима око куће и на њиви, ђачки распусти, купања у потоку, несташлуци, батине итд.

Поред бројних ликова мени је запало за уво прича о легедни глинског краја, чувени Пекар са Обљаја. Њему је надимак такав био, а право име му би Петар. Рођен је у малом селу Обљај, на тромеђи Баније, Кордуна и Босне.

Рођен је крајем 19. стољећа, вјероватно 1892. године или тако некако. Живот му је био поприлично буран, али и тужан, јер је два пакла преживио...

Иако је живио у биједи и неимаштини, њега никада ведар дух није напуштао... непротив, ријетко да је неко у Обљају био таки шаљивџија као он, да је знао љепше и богатије испричати неке догађаје. Свуда је био добродошао.

Цијелог живота је причао да се руковао са Краљем и Титом. Мада су старији људи тог времена, само одмахивали руком и превртали очима, дјеца су вољела да им прича све у детаље и "ситна цревца", што би се данас рекло.

Мобилисан је 1914. године у јулу мјесецу као аустроугарски војник и припадник загребачког XIII корпуса (хрватско-славонског) у склопу Пете армије. Послат је у рат против Србије гдје је скупа са својим земљацима предао се током Церске битке војницима Краљевине Србије... нису хтјели да се боре против својих сународника. Проша' је многе борбе онако ситан зелених очију, да га метак није окрзнио.

Такође, први пакао му је у животу био прелазак преко Албаније 1915-1916... тада се сусрео са Краљем Петром I Карађорђевићем, а према његовој причи су се и руковали. Додуше, Краљ Петар је тада сваког свог војника поздрављао и одавао им посебна признања.

Васа Љешковић - "Прелазак Срба преко Албаније"

По повратку у отаџбину, Пекар се оженио са дјевојком Јаном из Босне... околина Цазина или тако некако. Родила му је пуно дјеце, седмеро их је преживјело, три сина и четири кћери. Рађали су се и прије и посље Другог свјетског рата.

Најстарија му је била кћерка Љубица. Она је рођена 1922. године или тако некако. Као млада дјевојка приступила је организацији СКОЈ-а у Глини, још средином 1941. године. Како су Певелићеве усташе биле немилосрдне уз то је и "пала" издаја, она је била међу жртвама усташког терора. Сам Пекар је био припадник VII банијске дивизије ПОЈ и сањима у својој 49. години живота кренио у нови рат за опстанак.

Прошао је босанско-херцеговачке вртлети и кланицу на Сутјесци и Неретви гдје је и сам причао својим комшијама како је било "крви до кољена", па и "Операцију Пантер" и најпосље стигао и у Трст.

Смотра у Трсту, мај 1945.

Након ратних ужаса се враћа опет у своју трошну кућу која није била чак ни људски обложена земљом већ се провидило.

У милицијским круговима Пекар је био познат као џепар и ту имају двије анегдоте. Прва је негдје 1947-1948... када се у околини одржавао вашар (збор или кирбај) на који је долазило пуно народа, да прода, купи или се види са пријатељима. Једна његова "жртва" је опазила да је опљачкан, а како је био грмаљ од два метра то је почео да гања Пекара да га истуче, међутим, видио и сам Пекар да неће моћи да утекне, јер је било и гужве па се попне на нека сеоска кола и на глас: "Живио Тито! Живјела партија...", а овај грмаљ га дохватио и поче да га удара, то скочише неки људи и тог грмаља одвојише од Пекара док не дође милиција. Док се опљачкани грмаљ објаснио са органима реда и мира да је он жртва, то је Пекар већ био на пола пута до куће.

Такође, раних педесетих година возом оде Пекар у Загреб гдје је оџепарио неке људе и богами га познадоше тамо, гдје су милицији пијавили његово име и одакле је. Инспектор запуцао наредни дан право у Глину, а потом у Обљај и тражи му кућу да га хапси. Међутим, када је инспектор дошао испред његове куће стајао је окамењен пар минута јер је видио у каквим условима живи са породицом Пекар, само се окренио за 180 степени и вратио се одакле је дошао.

Држава је посље рата неколико година давала нека симболична примања људима који су изгубили дјецу у рату као Скојевци, а тако се и Пекар наша' на том списку. Сваки пут када је ишао у Глину да добије тај новац за своју Љубицу он је свраћао у гостијону и напије се од муке и бола, па је онако п'јан дозива... Никада је није прежалио, а једној кћери која је рођена 1948. године је дао име Љубица.

Умро је крајем шездесетих година и сахрањен на сеоском гробљу.

Дјеца су му већином отишла у "бијели свијет", али двојица синова су отали на родном прагу. Занимљиво да му насљедници нису имали такав смисао за хумор као што је он имао.

Они су скупа са стотинама хиљада Срба Крајишника 1995. године у августу мјесецу отишли са Баније. Није познато гдје.

Што би Саво Штбац река' за овакве људе - "звјездан".

Написа: Чуле СРБС
25.10.2021.