Породица Лончар: Повратком у Горњи Карин заборавили на Нови Сад - www.krajinada.com






























Статистика посјета
од 12.2.2016

Данас: 71
Јучер: 500
Недељно: 1373
Мјесечно: 5975
Годишње: 39274
Укупно: 217311

Највише посјета
25.8.2018 2736




3. март 2019..


Породица Лончар: Повратком у Горњи Карин заборавили на Нови Сад


Када је Никола Лончар, као млад момак, први пут отишао из свог Карина није, каже, ни размишљао о томе да ли ће му се и када опет вратити. Радни век започео је у Ријеци, тамо се оженио, са супругом Босиљком створио породицу никада и не помисливши да ће бити приморан одатле отићи. Ратне околности учиниле су да убрзо постане странац у граду који је до тада сматрао својим.



Међуљудски односи више нису били исти, фирме су се гасиле, а повећавао број полицајаца, војника. То му је био знак да треба да оде и размишља о будућности своје деце. Кућу у Ријеци заменио је за имање и скромну кућицу у Апатину, у Републици Србији и тамо се преселио 1993. године.

Није се Апатин могао поредити са Ријеком, нити ново имање с оним што је Никола иза себе оставио, тако да га ни ново место није задржало више од две године. Преласком у Нови Сад кренуо је све из почетка. Деца су у међувремену одрасла, завршила факултете и постали зрели људи, Никола отворио своју фирму, Босиљка радила у кројачкој радњи. Поред једне куће направили још две и стекли све оно материјално што Николу није могло да усрећи.

Након четрнаест година паузе, први пут је одлучио да оде у Карин, како би обишао родитеље који су остали у селу. Сваког сата боравка, у та три дана, Никола се и данас сећа као и осећаја са којим се вратио у Нови Сад.

– Три дана сам провео у Карину и исплакао се као никада до тада. Све оно што сам чуо, видео, пробудило је у мени жељу да што пре побегнем одатле. Све је било запуштено, запаљено, срушено, неке бачве расуте поред пута. Изузев корњаче и једног лептира чини ми се да ништа лепо нисам ни видео. Није било никога да ти назове добар дан. У повратку сам рекао жени да ћу у Карин отићи само када ми се родитељи упокоје, да их сахраним, и да више никада тамо крочити нећу – присећа се Никола.

 


На повратак га навеле унукове речи

Ипак, након очеве смрти и испраћаја који је имао, Николу је нешто нагнало да опет размишља о доласку у Карин. Видео је, каже, да нису људи баш такви као што се причало да јесу. У лето 2010. године, пожелео је да покаже унуку дедин крај, снајки Личанки своју Далмацију, па су сви породично дошли на летовање у Карин, изнајмивши смештај у граду. Десет дана продужили су на петнаест, Никола је са тада четворогодишњим  унуком пешке ишао до села, а оно што му је унук рекао остало је вечно урезано у памћењу.

– Када смо из Републике Србије кренули овамо, дете које никада није било овде никако није могло дочекати када ћемо стићи. Био је нестрпљивији него ја. Држећи га за руку, пешке смо дошли стазом до села, куће мојих родитеља. Међу рушевинама, гледајући око себе, унук ме је погледао и рекао: „Деда, све ћемо ми ово обновити, кренућемо од крова“, а потом отишао до суседне куће и донео у руци цреп – са сетом препричава Никола.

По повратку у Нови Сад, све је било сасвим другачије него претходни пут. Две недеље боравка, унукове речи и осећај који се вратио након толико година, променили су Николин став и размишљања. Прво што је Босиљки тада рекао било је: „Драга моја жено, ми више немамо шта чекати, идемо у Карин“ и исте године, у новембру, дошли су са сином да очисте кућу и припреме оно најосновније да би се, само два месеца након тога и трајно вратили у Горњи Карин.



– Ништа од намештаја нисмо имали. Оно што би купили у Задру, није нам имао ко довести јер је пут био неприступачан. Пола ствари носили смо у рукама или на колицима. Код комшије смо становали привремено и сваки дан пешке долазили ујутро а враћали се увече, да средимо све ово. Оног момента када смо поставили пећ и кревет, први пут наложили ватру, није ми више на памет пало да било где одем из своје куће. Од када смо се вратили, више нисмо ни отишли у Нови Сад – каже Никола.

 

 


Људи морају да се боре

Из цивилизације, великог града, доћи у пусто село без струје, воде и пута, није било лако, али је срце било пуно. Пламен свећа заменили су агрегатом, затим соларним панелима све док недавно нису дочекали струју. Та истрајност и упорност за Николу су, како каже, били нека врста и моралне обавезе према свом селу у којему је, данас, људи толико да се могу избројати на прсте.

– Био сам јако упоран, некада чак и дрзак и безобразан према нашим политичким представницима овде, само да покушам нешто урадити за своје село којем ништа нисам дао раније, да покушам изборити бар мало боље услове за живот како би се још неко вратио. Остало је још да се уради ових пар километара пута и тек тада ћу бити задовољан.

У међувремену вратио ми се синовац са породицом, деца му овде иду у школу, па сад имам додатни мотив да се деци обезбеде услови да нормално путују. Знам ја да је новац често проблем, да ми овде нисмо они који одлучују, али је на нама да се боримо да остваримо оно најосновније. Ето, недавно је ту дошао још један млади човек са супругом, обоје раде у Италији, али су купили имање, праве кућу, планирају да се баве туризмом па ето, можда ће неко ту добити и прилику за посао – оптимистичан је Никола.
 

 

Предивно Каринско море

Иако сам истиче како је знао бити не баш благонаклон према политичким представницима локалне власти у Обровцу, истиче да су им и помогли бар онолико колико је било у њиховој моћи. Данас Никола и Босиљка имају готово све услове за живот и ништа им, кажу, не недостаје. У Карину Горњем сада је девет становника од предратних седамдесет, али Никола не губи наду да ће их бити више у будућности.



– Сада су неки нови трендови дошли, треба ићи у корак са временом. Више се не живи као некада, само од сточарства и пољопривреде. Ко је млад и жели да ради овде има све могућности да се бави туризмом, а све оно што је неопходно у тој делатости доступно је и лако се може сазнати путем интернета, различитих пројеката, фондова. Међуљудски односи су добри, нико никоме овде не прави проблем, деца иду нормално у школу, похађају часове веронауке. Лети све врви од туриста из Србије, Босне. Каринско море је предивно, недавно су уређене плаже, тако да не долазе само људи који су одавде пореклом већ и многи који су чули за Карин. Други неки ветрови сада дувају, и поред тога што би се још требало и могло порадити на инфраструктури, мирише ми то некако на нека лепша, боља времена – закључује Никола за крај.

А док та ведрија времена не стигну у Карин, у сваком његовом метру, мирису мора, медитеранској клими и погледу на којем би му многи позавидели, Никола ће уживати са својом Босиљком, децом која су често у посети или пријатељима којима се увек од срца радују, далеко од града, градске врве, темпа живота од којег би многи најрадије побегли, уз цвркут птица и плодове из свог врта, са осмехом који показује задовољство које ништа материјално не може заменити.

 

 

Васка Радуловић
Извор: Срби.хр


 




Чланак има: 184  посјета
Број гласова: 10

Оцијените нам овај чланак:

НАЈАВА ДОГАЂАЈА