У 63. емисији је гостовала Наташа Дракулић, дипломирани политиколог и сценариста. Запослена је у медијској кући РТС.
Наташа је рођена у марту 1979. године у Бихаћу (БиХ) јер је ту било најближе породилиште... дјетињство је провела у личкој варошици Кореница, одакле су њени преци. Обожавала је од малена да чита и пише проповјетке. Упркос привидном миру у Титовој Југиославији осјећала се безбрижно. Понекад би од баке чула неке приче о страдањима Срба у Другом свјетском рату.
Већ у прољеће 1990. године када су власт у СР Хрватској освојили Фрањо Туђман и његова милитантна партија ХДЗ дошло је до мноштва проблема и исте године на љетовању је уочила тензију и страх код људи око себе.
Наредне године почиње рат у Хрватској, а њен отац је био ухапшен од хрватских специјалних јединица МУП-а када је дошло до напада АТЈ Лучко на Плитвице. Два дана је провео у карловачком затвору гдје је тешко претучен до крви. Истовремено Срби су у срединама гдје су имали већину подизали барикаде (обарали трупце на цестама) што је хрватска пропаганда подругљиво назвала "балван револуција". Тамо гдје су Срби били у мањини морали су да присилно напусте своје домове. Усљедиле су тешке четири године, јер је кретање било ограничено због гранатирања, струје више није било него јесте. Учила је под свијећом.
Тако је дошао и врели аугуст 1995. када су хрватске оружане снаге уз помоћ НАТО и Петог муслиманског корпуса започеле злочиначку акцију "Олуја" против РС Крајине. И она и њена породица су се нашле у колонама прогнаних 280.000 Срба који су кренули ка источној Босни и СР Југославији... данима је путовала не знајући шта јој је са родитељима. Њих је срела тек у Београду код рођака.
У Србији је започела нови живот, наставила је да се школује и дипломирала је Факултет Политичких Наука, али и Факултет Драмских Умјетности на катедри за драматургију.
Иако деценијама живи у Београду она није заборавила Лику и тамошње обичаје. Воли да прави басу, полице, лички купус... оде и на личко прело, запјева ојкана са земљацима.
Размишљајући о страдањима предака и њиховој жртви, Наташа је 2015. добила жељу да направи једно филмско остварење посвећено Јасеновцу, највећем србском граду под земљом. Њени преци су током 1941-1945 интернирани у хрватске концентрационе логоре: Госпић-Јадовно-Паг, али и у Јасеновац. Према причи њене рођаке која је у доба клеро-фашистичке НДХ изгубила брата у логору Јасеновац, јер су их раздвојили и никада свог брата није пронашла, Наташи је то била клица за писање сценарија првог играног филма о Јасеновачкој индустрији смрти.
Режије се прихватио Предраг "Гага" Антонијевић, човјек великог искуства јер су сарађивали и раније. Наслов филма је узет према њеној баби Дари.
Антонијевић је отишао у Поткозарје гдје је обавио селекцију за улоге и пронашао мноштво дјечице од којих се издвојила тинејџерка Биљана Чекић из Козарске Дубице. И она је потомак јасеновачких новомученика. Сем ње у филму су играли и глумци Народног Позоришта у Бањалуци али и Београда: Јово Максић, Златан Видовић, Ања Станић-Илић, Игор Ђорђевић, Наташа Нинковић, Марко Јанкетић, Вук Костић..итд.
Снимање филма је завршено 2019. године и премијера је требало да буде 2020. али је одложена усљед панедмије ковида.
Наташин филм је био у конкуренцији за србског представника на 93. додели Оскара популарности у САД. Усљед злурадих коментара у ЛА Тајмсу, филм је повучен из званичне конкуренције због наводне "пропаганде". Но планетарна премијера била је 21. фебруара 2021. на РТС (Реп. Србија), РТРС (БиХ) и ТВ Прва (Црна Гора), а гледаност је била милионска, преко 3.500.000 гледалаца што се не памти у историји домаће кинематографије.
И у Сјеверној Америци филм је јако добро прошао, јер је компанија "101 студио" обезбједила дистрибуцију. Било је то први пут након пола вијека и филма "Битка на Неретви" да се неки филм са нашег подручја промовише у САД и Канади.