Свету aрхијерејску литургију, у храму Св. Луке у Штикову, служио је Његово преосвештенство епископ далматински Г. Фотије. Након беседе о житијима празнованих светитеља, епископ далматински нагласио је значај и духовну радост окупљања великог броја верника у овом селу подно планине Свилаје, као доказ постојања и укорењености православља у свим крајевима Далмације.

- Данас смо се сабрали да прославимо ова два угодника Божија и велики јубилеј овога светога храма. Велика је радост што смо се окупили у оволиком броју и добро је да се види да нас има и да наша вера живи на читавом подручју Далмације. Широм наше епархије обновили смо многе свете храмове, јер је управо та обнова уствари почетак обнове наших живота и нашег биствовања на овој земљи.

Јасно је да је тешко вратити се у обновљене, али празне куће, без посла и сигурности, али је важно да таква намера постоји. Не смемо да заборавимо своја огњишта, јер ако то учинимо други ће доћи и заузети наше место. Вековима смо овде и ту треба да останемо, да очувамо нашу веру, поштујемо све друге људе, али никада не заборавимо своју традицију, рекао је, између осталог епископ Фотије, указавши и на велико Штиковско поље од којег се некада добро живело, а данас исто обраста у коров.

ПОМЕШАНА СРЕЋА И ТУГА

У годинама пре рата Штиково је бројало близу 400 становника, а данас у овом селу живи свега четрдесетак сталних повратника. Иако разасути на све стране света, Штиковљани се увек враћају свом родном крају, како би врата својих домова отворили бар на празник када сви заједно прослављају црквену славу. Дружење, поновни сусрети, песма која се том приликом обавезно заори из вештих грла, нешто су што ни једно место у туђини не може надокнадити, а поглед ка Штиковском пољу заискри сузом у оку, од радости и туге истовремено, кажу мештани.

- Данас са породицом живим у Црној Гори али у Штиково долазим два до три пута годишње. Углавном је то у летњем периоду и обавезно сваке године на дан храмовне славе. Човека увек нешто вуче ка родном крају, месту где се родио, одрастао. Сваки пут изнова помешају се осећања, радост због доласка и сећања на прошла времена, и туга када види да више није онако како је било. Иако је сада све пусто и зарасло у коров, многи људи не долазе годинама, увек жеља вуче ка огњишту, месту где нам почивају преци. Дођемо, обиђемо и верујемо да ће се живот опет, једнога дана, вратити у ове крајеве, а људи живети једни са другима као што су живели некада, каже времешни Илија Ераковић.

Онима који су се ранијих година одлучили на повратак, срце заигра кад се у порти храма Св. Луке поново зачује жамор, игра и песма, а сурова реалност и празнина због њиховог одласка сваки пут изнова тешко пада. Све би било и боље и лепше само да је људи опет бар приближно као некада.

- Била сам, након избеглиштва, две године у Србији а онда сам се вратила у моје Штиково. Нигде човеку не може бити као у његовој кући. Добро ми је, не жалим се, али нема народа, све пусто, све старо и болесно синко. Некада смо ми добро живели, народа било пуно, али данас је то све слабо. Ето, бар на данашњи празник дођу и радост је то велика, али замало, у два-три дана опет ће свуда завладати тишина, кроз уздах каже Марта Бура, срећна због препуне црквене порте људи и истовремено тужна због њиховог скорашњег одласка.