Данашњи спорт умногоме се разликује од онога са почетка двадесетог века. Док је раније у вежбању превладавао колективни дух и заједништво, данас спорт постаје дисциплина у којој главну реч воде јаки појединци. Један од облика спортског вежбања у ком је колективизам и дух заједништва био основни циљ било је соколство. Соколски покрет у Краљевини Југославији био је веома развијен, а једно такво друштво основано је и у Батином Борову 5. фебруара 1933. године.

Соколски покрет основао је 1862. године у Прагу, Мирослав Тирш (1832-1884) у настојању да кроз разне физичке активности код чешког народа пробуди и негује здрав дух и националну свест. Мирослав Тирш је већ у детињству остао без родитеља тако да је одрастао код рођака у Младој Болеслави. У Прагу је завршио гимназију, а онда и Филозофски факултет – природне науке, филозофију и естетику. Доктор филозофије и професор универзитета у Прагу постао је 1860. године. Пошто је у детињству био слабог здравља, лекари су му препоручили да се бави физичким вежбама. Тако се родила његова љубав према вежбању и здравом животу. Бавио се питањима телесног и естетског развоја и тако дошао на идеју да оснује соколски покрет. Прво Соколско друштво основао је у Прагу 16. фебруара 1862.

Као следбеник чешког педагога Јана Коменског (1592-1670) Тирш је у соколски систем унео ритмичке, симболичке као и масовне слетске вежбе. Први такав слет 1882. године водио је сам Тирш, а његов систем вежбања прихватила су касније и југословенска гимнастичка друштва. Тај систем био је и у програму гимнастике у школама Југославије од 1920. до 1941. године. Соколски покрет име је добио према соколу, птици која је у српској народној поезији симбол витештва, снаге, брзине и спретности. Соколске идеје слободе, братства, јединства, истрајности и родољубља прихваћене су и изван Чешке и соколство је постало панславистички покрет. У основи ослободилачка, соколска идеја била је стварање физички спремног, честитог и национално свесног појединца који ће имати снаге да одбрани нацио-налне интересе и свој културни идентитет. Очување националне традиције и различитости било је у складу са идејом “соколство словенству – словенство човечанству”.

ОСНИВАЊЕ "СОКОЛА" У БОРОВУ

Власник фабрике у Борову био је чешки индустријалац Бата па није никакво чудо да је на живот овдашњих људи све што долази из Чехословачке имало велики утицај. Пример тог утицаја је и оснивање боровског соколског друштва. У сврху јачања колективног духа својих радника директор Батине фабрике у Борову Тома Максимовић подржавао је сваку идеју која

води ка том циљу па је 5. фебруара 1933. године одржана Оснивачка скупштина Соколског друштва „Борово“. За соколског старешину изабран је краљевски јавни бележник, др Милутин Тичак, а за његовог заменика генерални директор фабрике Бата, Тома Максимовић. Како бележи фабрички лист „Борово“ од 11. фебруара 1933. новоизабрани старешина Милутин Тичак одржао је том приликом надахнут говор о идеји соколског покрета и његовог оснивача Мирослава Тирша и најавио изградњу Соколског дома у Борову који би, како је рекао, требао да постане културни и друштвени центар целог краја.

Оснивање Соколског друштва „Борово“ Соколска жупа у Осијеку одобрила је решењем од 21. априла, а поред Тичака и Максимовића значајну улогу у новооснованом друштву имао је и боровски прота Богдан Дејановић који је постао председник просветног одсека друштва. Већ 31. маја на редовној седници друштва донешена је одлука о куповини спортске опреме неопходне за његов несметан рад. Прилоге за куповину опреме дали су сами чланови, а износили су од 300 па до 10.000 динара. Највећи прилог дао је власник фабрике Јан Бата, а Тома Максимовић је за набавку опреме приложио 5.000 динара.

Иако тек основано, већ 30. јула Соколско друштво Борово наступило је на такмичењу Соколског окружја Вуковар са мушком и женском екипом у одбојци. Први велико јавно окупљање новооснованог Соколског друштва одиграло се 17. септембра 1933. године пред боровском црквом Св. Стефана у Борову у част десетог рођендана Њ. Величанства Краља Петра II који је био на челу соколског покрета. Фабрички лист о том догађају опширно извештава у броју од 23. септембра.

„Већ у рану зору пристизавале су поједине групе браће сокола из сеоских соколских јединица из Белог Брда, Трпиње и Вере. Велике поворке сеоских кола редале су се једна за другом пуне одушевљеног народа. Братско соколско друштво из Вуковара прошло је кроз град на челу са својим старешинством и са ватрогасном музиком, такође из Вуковара. На станици Вуковар-Предграђе био је заједнички дочек соколског друштва из Винковаца које је дошло са својом музиком. Истовремено дошле су сеоске соколске чете из Габоша, Петроваца, Сотина, Ловаса и Томпојеваца. Послије срдачних поздрава соколи су се сврстали у поворку и отишли на вјежбалиште Соколског друштва „Борово“ које се налази пред творницом Бата“ - писао је лист.

Слетске вежбе започеле су у 15 часова, а отворио их је поздравним говором старешина боровских сокола, др Милутин Тичак.
- „Славећи данас десети рођендан Његовог краљевског височанства престолонасљедника, нашега љубљеног старешине, славимо ми, најмлађа соколска јединица ево овдје у Борову на лијепом плавом Дунаву наше прво соколско славље, наш први соколски слет“ - рекао је, између осталог Тичак.

СЛЕТ У ПРАГУ – ПРАЗНИК СЛАВЕНСТВА

Несумњиво највећи доживљај у раду сваког па тако и боровског соколског друштва био је одлазак у Праг на велики Свесоколски слет. То је био својеврстан празник словенства, а овај догађај представљао је највећу гимнастичку манифестацију тога времена јер су на њему наступале десетине хиљада вежбача соколског подмлатка, а након њих исто толико соколских бораца. У оквиру слета организована су гимнастичка такмичења на којима су учествовали и југословенски, а међу њима и боровски соколи.

Припреме за одлазак у Праг трајале су месецима. На свој први и једини Свесоколски слет боровски соколи путовали су 1938. године. Био је то десети по реду свесоколски слет и на њему је учествовало 70 боровских сокола. Заједно са осталим југословенским соколима Боровчани су пред више десетина хиљада посматрача на великом слетском стадиону наступили у два маха. За време боравка у Прагу посетили су и заједно са осталим југословенским соколима поклонили се на гробу првог председника Чехословачке и великог пријатеља Србије и Југославије, Томаша Масарика који је годину дана раније преминуо у 87. години живота.

У Прагу је до Другог светског рата одржано укупно десет свесловенских соколских сле-това и то: 1882, 1891, 1895, 1901, 1907, 1912, 1920, 1926, 1932. и 1938. године. После рата одржан је још један слет и то 1948. године. На-кон тога наступа период такозваних Спартакијада све до 1994. године када је соколство у Чешкој поново обновљено.

ЈУГОСЛАВЕНСТВО ПОСУСТАЈЕ ПРЕД ПЛЕМЕНСКИМ ПОДЕЛАМА

Иако је соколски покрет у Краљевини Југославији осмишљен као средство за јачање идеје свесловенства и југословенства у хрватском делу заједничке државе та идеја наишла је на јак отпор. Иако је увек истицано да је југословенска идеја потекла управо од хрватских интелектуалаца надбискупа Јосипа Јураја Штросмајера и доктора теологије Фрање Рачког то није успело да анулира незадовољство хрватских политичких вођа тога времена.

Српска краљевска династија Карађорђевић себе је представљала као наследнике, носиоце и чуваре југословенске идеје па су и соколска друштва управо на тој симболичкој равни прослављала Дан уједињења 1. децембар и рођендан престолонаследника Петра. Због деструктивног и сепаратистичког деловања националних друштава, Законом о оснивању Сокола Краљевине Југославије од 5. децембра 1929. забрањен је рад друштава Хрватског соколског савеза, малобројних Српских сокола и Југословенског соколског савеза, а дозвољено је оснивање и рад Сокола Краљевине Југославије, који су за задатак имали спровођење идеологије интегралног југословенства. Декретима диктатуре забрањено је деловање свих организација заснованих на племенској и верској основи. Националне поделе нарочито су дошле до изражаја у предвечерје Другог светског рата односно након стварања Бановине Хрватске у августу 1939. године.

Део тмурне атмосфере и расположења као наговештај касније трагедије назире се и у говору Томе Максимовића на редовној годишњој скупштини боровског Соколског друштва одржаној 29. јануара те 1939. године.

„У данашњим тешким приликама многи људи поколебали су се и рекли: „Соколство је мртво, соколска легитимација не вреди више ништа, на соколство треба ставити крст!“ Тим људима прави соколи рекли су „збогом!“, а међу нама је остало стварно само оно што исправно соколски мисли, оно што је здраво, што је чврсто, што је од челика. И ја вас уверавам да ће соколство остати док је света и века. Оно је данас пренето и засађено у народ, у села. Оно је нашем народу потребно исто тако као и школа и болница. Оно што млад човек научи у соколани остаје заувек. Ту се одгаја човек, ту он стиче карактер и здрав ум за здраво расуђивање.“

Скупштину је закључио речима:
- „Следеће године треба да се подигне нова Соколана. Додуше, човек не мора да буде Соко само у Соколани, јер прави Соко мора да вежба свуда и на сваком месту, али ми хоћемо да подигнемо свој Соколски дом, ми хоћемо да имамо свој кров над главом. Стога ћемо ми већ у 1940. или најдаље у 1941. години, на Ђурђевдан, осветити свој нови Соколски дом, и том приликом цела прослава нашег празника рада биће посвећена Соколству. То вам свима стављам до знања, а ја сам уверен да ћемо радити, да ћемо свим силама настојати да изградимо и подигнемо наш нови Соколски дом.“

Нажалост Ђурђевдан 1941. године освануо је у потпуно новим околностима немачке окупације и усташке страховладе.

Сем спортских приредби Соколско друштво „Борово“ приређивало је и традиционалне „Свесловенске балове“. Последњи је приређен у боровском Радничком дому 22. фебруара 1941. године. Поред мештана, на плес је дошао велики број посетилаца из околних места али и из Београда, Загреба, Новог Сада, Сарајева. Плес је започео великим дефилеом народних ношњи и костима и певале су се чешке и моравске, словачке и русинске, српске и словеначке, те руске, пољске и хрватске песме, а „Краљевим колом“ отворио га је Тома Максимовић. У програму је учествовала и фолклорна група балета београдског Народног позоришта на челу са првом балерином Јањом Васиљевом и шефом балета

Анатолијем Жуковским. Успех плеса премашио је сва очекивања. Било је преко 400 учесника, чланова и чланица сокола, у народним ношњама из свих крајева Југославије и осталих словенских земаља. Према писању „Соколског гласника“ изазвали су незапамћен аплауз, када су дефиловали на почетку плеса двораном “Батиног дома”, на челу са старешином Томом Максимовићем. Код бирања три најлепше народне ношње награђена је Сафија Јазвин из Брчког за босанску ношњу, Викица Кедманец, за посавску народну ношњу, и Ида Марвин, за народну ношњу из Горењског.

Била је то једна од последњих манифестација југословенства у Борову уочи Другог светског рата. По његовом завршетку 1945. године соколство није обновљено, упркос чињеници да се формирање новог фискултурног покрета и фискултурних друштава у ослобођеној Југославији ослањало на искуство соколских друштава Краљевине Југославије чији је бољи део био и Соколско друштво „Борово“. Доказ да је социјалистичка Југославија из соколске традиције готово потпуно преписала естетику братства и јединства и сместила је у своје оквире је и тзв. „Слет младости“ који је организован сваке године 25. маја на један од многих рођендана маршала Југославије Тита, а и званични спортски поздрав „Здраво“ није никакав комунистички ексклузивитет него је такође преузет од Сокола.

Славко Бубало
Извор бр. 156.
7.12.2016.