- "Де нам донеси ту бочицу, зелену, то јабука од преклани, мијеша сам дивију и питому, родило било, у сну се не снило.
'Ели, да те питам, пијеш ли ти срећо?
Дашта нег' пијеш, само немој прегонити, то је ђаво кад чо'ека преузме.
А горе, у креденцу, имаш чашице.
Е, 'ајмо сад надво' сјести.

Немој на го бетон, ледено је, понеси столичарку а и мени кожун, увукла се студен у ове старачке кости, па ми је и у јуну ледено.
Сједи да продиванимо, да ти нешто речем, нећу орлова вијека, а мријети се мора једном, па да ми не би на души остала гр'ота а мисли у глави.
Најприје, очињи мој виде, 'едно да знаш, нико твој није био улизица ни једној власти па немој ни ти.
Немој бити к'о они, ти си мој, друга крв тече у твојим жилама, и други су жуљеви на твојим рукама.
Боље ти је у јаму скочити, бити гладан и жедан, у пећини спавати, преко бијела свијета ићи, буди чо'ек, не улизица.
Ти нијеси они, ти си мој.
Чо'еку буди чо'ек, жени друг, дјеци ћаћа, сирото и болесно немој кињити, имај душе и срца, богате окалај.
Немој на себе навлачити сиротињску сузу и гњев, та суза вазда некога до'вати.
Немој, очи моје да би вјеру мијењо, а ни народ, 'ваки смо как'и смо, јопе смо Срби. Није нико наш, немој ни ти.
Видим ја да ти то знаш и без мене али јопе да ти прикричим.
И да, немој бити ка' они.
Немој, очињи мој виде, па обрн'о би се у гробу, кад би' зна' да си ка' они.
То је такво од постанка, такви су кукавни и несрећни.
Прилијепи се свакој власти, сисај сваку сису и улизуј се властодршцима, то другачије није научило нити зна.
Само да буду близу власти, да је милују и љубе, да је сисају, само да се не ради, само да се леђа мало не искриве, а свеједно 'одају криви и кљасти и овако.

Али ти, ти не смијеш такав бити.
Ниси ти њихова лоза.
Није ти ни ћаћа такав никад био.
Више је другоме чинио него себи, али јопе им није ваља', нити им је добар, и неће ни бити, јер је мој, син праведника, није он њима трн у оку, већ ја и правда.
Другачије би они са њим, не могу они са мном, с њим се може диванити, са мном јок.
А ти, да утувиш. Ту вјере нема. Горе спирине у животу нећеш срести и наћи од ових што мислиш да су твоји, а у туђе једро дувају.
Такви су ти се у старим временима најприје турчили, само да им остане иметак и да се у њихову кашику не дира.
То би дало вјеру и народ и све на свијету само да буду при власти или на власти.
Још да ти ово речем.
Ово, твоју отаџбину, не дај, све је ово крававо стечено, није у мираз добијено нити нам је ово неко други скућио. Ово се главама платило, и нема силе која ти то може отети ако ти сам не даш.
Зато, не дај!
Ђе год био, запамти ђе ти је сидриште.
Ако те каква мука притисне, знај да ти је и у туђину боље него ли се са манитим народом вјечно за гркљан 'ватати. Тешко је то и мучно, браћу сам у свијет опремио, Бог сами зна како им је било, можда би било боље да сам и ја за њима се отисн'о, него што сам се цијели вијек са бенама надгонио, али нијесам мога' другачије.
Није мени сметала власт, ниједна, него ови што су у име власти давили народ горе него иједно друго зло.
Гори су Србима били ови браниоци власти, него иједан други освајач јал каква болештина.
Да ти је знати шта је то радило са народом!
То је гр'ота са стоком а камоли са живим чељадетом.
Ови што се данас у прси бусају да су највећи Срби, исти су синови тих крвопија, знам ја њих све подобро.
Ја сам чо'ек, сељак, одраста и вијек вјекова на селу, и нисам видио да испод шљиве па'не крушка, вук овцу досад љубио није, и знадни да мачка коти што миша лови.
Ништа они бољи од очева и ђедова бити неће, а ти да не би проша мојим путем, буди паметан као што ти је ћаћа.
Ако другачије не море, а ти се, срећо, окрени у бијели свијет, само немој заборавити ко си, о'кле си и чији си.
Обилази ово, не дај да се затрни, не дај да пропада, не дај да се губа увуче на торину, горе би ми то било него све робовање и рвање са ђаволима.
И немој да би шта проба са њима гладити или утврдити, ту Бога нема, тај несој зна само да буде послушан ономе кога сиса, а да брату спаси главу, то не.
Сиње кукавице су то, али најгоре ми што су дио мог народа, камо пусте среће да су Французи или Енглези.
Не би ме бољело једне зере, овако шта'ш са њима а јопе не можеш са њима, не можеш пустити да ти кућу раскуће и чељад сатру.
Маниту и урљиву стоку у штали кад имаш онда или кољеш или продајеш, а шта да радиш са својим, живим, чо'еком.
Црни су јади то.
Е, све буди, само немој такав бити.
Ђе год окрен'о, знадни да мораш широк и честит траг оставити за собом, поштен и од образа чо'ек бити.
Немаш се пред киме стидити нити главе обарати.
Нијесу наши стари рушили и палили ничије, па да се ти од икога стидиш, туђи дукат узели нијесмо, али своје јесмо бранили, то да знаш.
Све што имамо смо стекли радом и од прађедова остало, ћаћа ти је стиц'о а ти не давај и не продавај.
Није то добро нити добру води.
Кад једном даш, нема назад и нема поврата. То је тада готово.
Постајеш нико и ништа, нула, и странац ма ђе год да си и на коју год страну да удариш.
'Еси попио? Е добро, остави чаше и 'ајмо лијегати, сутра нам ваља подранити у кошевину, да нам трава не пропа'не а и да ти покажем ђе смо и ђе је наше.
Да ти сутра неко други међе не показује.
Мени је мој ђед показива па је ред да и ја теби покажем.
Нијесам више капац, али то морам, кад би зна' да се више нећу вратити из поља.
Те сам ја међе још давно зацрта и обиљежио, још кад сам оно био у Бихаћу, у пржуну."

Ово вам је свједочанство унука логораша са Голог Отока.
 

Немања Зивлак ср.
16.09.2020.