У селу полача, које се данас, као и пре рата, налази у саставу книнске општине, становника је сваким даном све мање, а само дивље звери успевају опстати у све тежим условима са којима се носи домаће, повратничко становништво. Некада друго по величини село овог подинарског краја, данас је све блеђа слика постојања, поносно тек на обронке Динаре који пркосе пролазности времена и немару државе и десетак ђака основношколског узраста који подгревају наду за још коју годину живота више.
На десетом километру од града Книна, на главној саобраћајници која повезује Книн са Сплитом, ушушкано испод обронака раскошне и свима вечно инспиративне планине Динаре, налази се село Полача. Подељена на неколико засеока, Малу и Велику, Турић и Подинарје, Полача је у предратном периоду бројала близу две хиљаде становника. Данас их је у овоме селу Загоре нешто више од стотинак, рачунајући и оне који још увек живе на релацији Србија-Хрватска.
Три зграде некадашње Основне школе, сведочанство о бројности полачких ђака, срушене су у протеклом рату уз све учитељске објекте у којима су становали сеоски учитељи, а зуб времена за последњих двадесет година само је ставио тачку на њихово постојање. Једина која и данас успева да окупи Полачане расуте по свету, макар једном годишње у време храмовне и сеоске славе, јесте црква Светих Апостола Петра и Павла из 1458. године. У рату девастирану и од временских прилика нарушену, Полачани су своју светињу донекле обновили, не би ли, као и у временима прошлим, њена звона и даље окупљала преостало домаће становништво под својим сводовима, у добру и злу, жалости и весељу.
Оних који таква времена памте, из године у годину све је мање. Један од најстаријих Полачана, вечно спремних на разговор и присећање на недаће обичних људи у различитим животним искушењима овог кршевитог краја, јесте Никола Радуловић, или стриц Нине, како га од миља зове већина становника села. Док зимске дане проводи седећи на топлом полачком Сунцу, а дуге вечери и ноћи скраћује читајући књиге, новине, те записујући уредно по коју белешку на парчету хартије, газећи девету деценију живота стриц Нине приповеда о селу које ни у дане избеглиштва није могао да напусти.
- Наши су се преци, према неком постојећем предању, у овај крај населили давне 1682. године, дошавши из Гламоча, преко Динаре а вукући генезу из Црне Горе. У племену Радуловића тада, поникло је много свештеника и угледних људи тог периода у овом крају у којем живот никада није био једноставан. Стандард је био такав да се живјело више него скромно, па би стари народ зна говорити да је живио добро онај ко је има пуре и варенике. Један наш стари човек, кога смо звали Центар, окупивши нас док чувамо овце , често је знао рећи - “Благо Краљу кад има изобиља пуре и варенике“, а то најбоље говори о богатству тадашњег времена. Свега је било неупоредиво мање, само је задовољства, вредноће и упорности било неупоредиво више но данас. Само у школи у Великој Полачи, коју сам похађао својевремено, било је око стотину ђака, а треба рећи да су у школским клупама тада углавном седила мушка деца. Људи су у то доба били некако колегијалнији, сусретљивији, спремнији да прискоче у помоћ једни другима, па се и свака криза и свака недаћа некако другачије превазилазила. Мало је тога данас. Мање је људи, мање времена за дружење, мање задовољства у свему ма колико човек више имао. Ипак, никада нисам могао без Полаче и увек би јој се са радошћу враћао. У време избеглиштва у Србији, жеља је била увек иста, ако се остваре макар минимални услови за повратак, опет ћу доле, на своју дедовину и у својих неколико квадрата. Тако је и било, прича Нине, док при свакој новој успомени, свакој изговореној речи о свом селу, изнова заискри суза у оку.
Много је успомена, много животних прича, обичаја и догодовштина везано за тај протекли период, да ни дани присећања на ову тему не би могли све објединити. Покушао је то, у неколико наврата, у својим делима и књижевник Јован Радуловић, чија породична кућа данас стоји пуста и девастирана у самом центру села. Снимали су се на подручју овог села и филомови из југословенске кинематографије „Браћа по матери“, „Вирџина“, „Вучари Доње и Горње Полаче“, и у сваком од њих уткан је дух истинског живота, али и присуство овдашњег становништва.
Данас Полача, баш попут већине далматинских села дели сличну судбину. Становника је све мање, нико се више не враћа, обнова кућа завршена је већ годинама уназад, а само су кишница у бунарима и асфалт из седамдесетих година који су сељани сами извели, уз сеоску расвету која зависи од временских прилика, услови опстанка за преостало становништво у селу. Од Општине којој припадају, чак ни контејнере нису успели да измоле.
Жарко Радуловић са братом Благојом, баш попут већине становника, бави се искључиво сточарством, али и обрадом винограда у чију се исплативост већ одавно не може сигурно поуздати.
- Немају људи овде другог избора осим да се баве узгојом стоке ситног зуба, али је и то из дана у дан све теже. Посла у граду нема, људи су све старији, могућности за пољопривреду су никакве у овом шкртом камену, а ни овце више нису најсрећнији избор. Вукова је све више, што дивљих, што оних пуштених из узгоја о којима се јавно ћути. У ове зимске дане, спуштају се људима пред куће, долазе скроз у село, нападају и праве штету. Не вреде више ни чобани ни пси, а казне за одбрану тј. одстрел вукова су превелике па никоме није у интересу да плати астрономских 40.000 куна или да заврши у затвору. Вук је овде заштићена врста, али човек није. Штету коју вам направи, тешко можете надокнадити. Ако вам још уз то кажем колики су трошкови око пријаве газдинства, обавеза према ветеринарима и држави, а сигурног тржишта немате већ зависите од цене коју вам диктирају углавном шверцери домаћом стоком, онда вам је јасно колика је рачуница сваког сељака. А ту нико не рачуна целогодишњи рад и муку, јер ни када је бура, киша или снег, овце немају слободног дана ни празника, па ваља за њима читав дан газити по кршу и камену. Ни од винограда више нема неке користи, изузев оно мало што се направи за потребе домаћинства, јер је сваки домаћин овде навикао да вас дочека и почасти том капљицом традиционалног пића. Клима се променила, све врви од дивљих свиња, па су и мештани од некадашњих винограда дигли руке. Целого-дишњи рад и труд свиње су уништавале само за једну ноћ, а са њима се још нико није изборио нити ће. Некада је свако домаћинство имало по неколико крава, бар по тридесетак оваца, винограде, по коју њиву, и готово из сваке куће по један је члан био запослен у Книну. Зато смо могли лепо живети, а јасно вам је зашто данас овде живота више нема, а колико се да видети, нико више за то и не мари, разочарано али помирљиво објашњава Жарко.
СВАКОДНЕВНИЦА УЗ ЗВУКЕ ДИПЛИ
Иста ситуација је и у Великој Полачи, где подмуклу тишину разбија тек по које звонце из постојећег стада, али и звук дипли и свирала Жељка Миливојевића. Са супругом и сином Жељко живи радећи исто што и Жарко, али свакодневницу настоји обојити звуковима традиционалних инструмената које сам, ручно прави. Традиција је то у њиховом дому, каже, од давнина, јер су и преци волели запевати и засвирати, па је у то име одлучио и сам направити који дрвени инструмент.
- Ми смо се недуго након рата вратили у Полачу из Сомбора. Није та равница била довољна за срећнији живот, оно на шта смо ми навикли. Ја сам, пре рата, радни век провео на железници, али са ратом се све окончало. Син ми је завршио за пекара, неколико пута налазио посао, радио на више места, али је све то кратког даха. Неко не испоштује плату, неко тражи само привремене раднике, посла је углавном само у сезони, и све тако у круг, без икакве сигурности и стабилности. Ћерка не ради, син исто тако, а о супрузи и мени не треба ни говорити. Где нема могућности за младе, ни старији немају шта тражити. Време за овцама
скраћујем потрагом за понеким комадом дрвета одговарајућег за израду ових старих, традиционалних инструмената из нашег краја, па тако повремено направим дипле, свирале, или неку фрулу налик онима у Србији. Волели су се људи овде окупити, било о неком послу или празнику, па се заори песма, грокталица, засвира или задипли, како би ми рекли. Све је мање људи па и прилика данас за то, али ето, од славе до славе, од сајма или црквеног сабора па до неког следећег ретког повода, гледамо да сачувамо оно што имамо, да се дружимо и прозборимо по коју реч, каже Жељко, вазда спреман да демострира своју вештину и квалитет инструмената, не би ли ко боље разумео дух овдашњег народа.
А народу је овде, како је и сам књижевник Радуловић често знао рећи, увек било тешко, и три пута теже изборити се за оно што има у односу на друге. Да ли са каменом у којем никада нису оскудевали, сиромаштвом, или данас у борби са вуковима и дивљим зверима, готово да је свеједно. Али то га је изгледа само више очеличило, учинило тврђим и отпорнијим, спремнијим и одлучнијим на борбу са животним искушењима, али и снажнијом, мада прикривеном вером, и надом у нека боља и светлија времена.
Васка Радуловић
Извор бр. 156.
7.12.2016.