У далматинском Отишићу се живи и кад тако не изгледа - www.krajinada.com






























Статистика посјета
од 12.2.2016

Данас: 95
Јучер: 207
Недељно: 1385
Мјесечно: 7845
Годишње: 73598
Укупно: 173773

Највише посјета
25.8.2018 2736


15. јун 2018..


У далматинском Отишићу се живи и кад тако не изгледа


Једно од села Далматинске загоре, које се некада убрајало међу највећа у овом крају по површини и броју становника, данас је мјесто старијих, готово пусто и заборављено.

На само пар километара од главне државне цесте која повезује општине Врлику и Сињ, између планине Свилаје на југоистоку и акумулационог језера Перуча на североистоку, налази се село Отишић. Заузимајући простор површине од 51 квадратног километра, са 13 заселака, преко 35 презимена и 1.200 становника пре рата, било је највеће село сињске општине. Његовим ободом протеже се магистрални пут Книн–Врлика–Сињ–Сплит. Овај пут одваја га од Перучког језера, направљеног на реци Цетини 1958. године.



Село је некада имало цркву, гробље, капелу у гробљу, школу, неколико продавница (задруга) и гостионицу. Временом је, због пораста броја деце, подигнута још једна школа до четвртог разреда у доњем делу села, а пошта је отворена премештањем поште из суседног села Кољане, које је исељено након подизања језера на Цетини. Отварањем поште, успостављене су и телефонске везе са светом. Доласком струје, шездесетих година, у селу је са радом отпочео и један млин, чиме је сељацима олакшана мељава жита.

Уз цркву Св. Архангела Михајла у центру села је месно гробље и остаци основне школе, сеоског дома културе, зграде месне заједнице, сеоске гостионице и трговине. Камене зграде су зарасле у грмље и коров, док је црква последњих година обновљена.

Данас у Отишићу живи свега двадесетак мештана, повратника у своје домове. Од некадашњих четири стотине домаћинстава сада се сва могу на прсте избројати. Већина повратника, струју је добила пре шест година, али зато воду још увек немају. Једни од других удаљени су километрима, од нормалних услова живота још много више. Они које кривудави макадамски пут, из неког разлога, данас доведе у ово место тешко се могу снаћи, иако су табле са презименима постављене на сваких пар стотина метара. Порушене и спаљене куће нестају омотане купином и коровом, густо растиње поред пута скраћује видике, пролазника ни са једне стране. Тек онда када поглед пређе преко новопостављених бандера за струју, или тишину прекине одјек звона крава на испаши, врати се мисао да живота у Отишићу ипак има.

 


Струја још није стигла, а ка’ ће не зна се

На самом улазу у село, тек неколико километара од главног пута ка Сињу, живи брачни пар  Петар и Марија Борковић, који ни након четири године од повратка још увек не уживају благодати струје.

Срдачно дочекујући на улазу у двориште Марија руком показује две новоизграђене куће, ћеркину и њихову, све што је Петар у протеклом периоду сам изградио без најосновнијих алата, зидове које је озидао ручно мешајући малтер јер мешалицу није имао где укључити. Свакога је, каже, и дочекала и испратила, сви су их питали како живе без струје и шта је све за исту потребно, али се на тим причама увек све и завршавало.

– Ми смо се вратили 2014. године у седмом месецу, те године кад су нам почели кућу обнављати. Једно време живели смо у комшијској кући, све док наша није била оспособљена за живот. Тада су нам обећали да је струја следећи корак, али како онда ево тако и данас. Шест кућа Борковића је обновљено од тада, једна је сада у процесу обнове, а било би их и више само да се та струја коначно реши. Ја сам пресрећна што смо се вратили својој кући, и никада се због тога покајала нисам, али право да вам кажем, јако је без струје. Не можеш укључити телевизор, немаш топлу воду, а о фрижидеру да и не говорим. Кад дође лето, све од хране што узмете, а не потрошите исти дан, морате бацити. Из Маљкова са једне, или од првих кућа Устића, до којих је струја стигла, са друге стране села, свега је два километра ваздушне линије и није то нешто што се не може брзо завршити. Да читаво село нема струју, било би теже и тражити, али овако, премала је то инвестиција за оволике године чекања. Знам још пар породица из овог засеока који размишљају о повратку, чије су куће обновљене, али кад виде да смо ми годинама у мраку, јасно је што се не одлучују на повратак – каже Марија.

Накнадно додаје како су услови живота у којима данас живи једнаки онима од пре сто година, но и поред тога она држи стоку, прави сир, и са осмехом додаје како ће све муке заборавити и јагње испећи одмах чим струја стигне.

 


Рађени најмлађи становници

Неколико километара даље од Борковића, струје има, па су се у засеок Рађени вратила два рођена брата, Жељко и Илија Рађен, тренутно два најмлађа становника у Отишићу. Заједно са мајком они данас узгајају стадо од четири стотине оваца, матично стадо личке Праменке, и јединствени су узгајивачи поменуте врсте у овом крају Загоре. Време је репродукције оваца, па браћа имају пуне руке посла, но ипак издвајају кратко време за предах не би ли нам рекли своје разлоге за повратак.

– Овде смо рођени па је та носталгија за родним крајем одиграла пресудну улогу у повратку. Ипак, морам рећи да је било и економских разлога, а кад се угодно и корисно поклопе, онда човек више и нема превелике дилеме и коцкице се саме сложе. Покојни отац је поднео захтев за обнову куће, мајка је дошла за њим, а то је уједно била увертира за повратак мене и брата. Било је тешких тренутака, али се због донесене одлуке нисмо покајали јер смо знали шта радимо, а упорношћу се све превазиђе. У односу на град, у селу си ипак свој и независан од других, а то има своју тежину. Ми смо искусили живот у граду, радили различите послове, али овде, колико год је посао напоран и захтеван, имамо своју слободу, живимо далеко од гужве и стреса, на чистом ваздуху.

Но, за сваки посао, па и овај око сточарства за који смо се ми одлучили, морате имати финансијску подлогу, нешто чиме ћете кренути. Верујем да зато многи и имају дилему о повратку, јер шта год почнете радити треба вам новац да обезбедите основне услове. Недостатака и овде још увек има много. Макадамски путеви су у лошем стању, видели сте да немају сви струју, а нама је највећи то што немамо пијаћу воду, нарочито у летњем периоду. Од сточарства се може живети, најтеже је произвести, али се продати ипак све може. У руралне крајеве се још увек недовољно улаже, јер када бисте ту људима дали само најосновније услове за живот, да се могу бавити бар оним од чега је село одувек опстајало, онда би се тај помак на боље, свуда, временом осетио – искрено ће тридесетдеветогодишњи Жељко, старији од двојице браће Рађен.
 

 

Струје нису имали 15 година

Жељко је Отишић напустио у „Олуји“ као дванаестогодишњи дечак тада, па његове успомене на некадашња времена не могу дочарати праву слику села из прератног периода.

Он не може, али зато Ика Стојисављевић памти готово сваки детаљ у својих седамдесет година. Само за време рата, неколико дана привремено је боравила у Сплиту, од тада до данас више га није напуштала. У Отишићу се, данас, како она то каже, живи онако, ни најбоље, али ни најгоре.

– Није да се треба жалити, али није то ни налик оном времену некада. Пуно село народа, пуно блага, пуно се радило, а данас тога готово да и нема. После рата, ништа више није исто. Ја сам се, са свекрвом, одмах вратила. Биле смо без струје пуних петнаест година. Није било ни светла, а ни неке претеране слободе, као у бунар да смо убачени. Син ми је тада купио агрегат, али како ја то нисам знала палити, укључивали смо га само кад он дође. Касније се вратило још њих десетак, углавном старије чељади, набавили мало стоке па је одмах било другачије. Долазиле су и некакве организације, Црвени крст, држава је обновила неке куће, и све до прошле године као да се нешто и дешавало а онда је опет стало – одмахујући руком прича Ика.

 


Без народа се живети не може

На помен прошлих времена, одмахује и главом и руком. Каже како је, 1956. године у самом Отишићу било око четири стотине ђака, у свакој кући по три школарца. Радило се већином у Сплиту, али је кући свако имао и виноград и жито, и поље, и стоку. А оне године, кад је рат почео, родила је каже Ика „ и ора и гора“ баш као да слути на неку невољу.

– Бог даде, али друга сила не даде. Наметнуше великани рат и опусти све што је Божјом вољом створено. Јад, туга и сивило. Народ се расуо на све стране, многи помрли далеко од својих гробова. Услова за живот млађем свету овде више нема, нема посла, нема школе, нема деце, а ни слобода више није иста. Од хиљаде добрих и честитих људи који би ти све дали, увек се нађе и изрод који вам све може загорчати. Онај ко има децу и фамилију, увек ће страховати баш од таквих појединаца, то ћу вам најискреније рећи – каже Ика.
 Жали, каже, за свим што је прошло, па и за Отишићем какав више никада бити неће. Све и да се неким чудом уложи напор да оживи овај крај, или да све „на дугме буде“ како она то зна рећи, не може се без народа, без живе речи. Самоћа је оно што јој у овим позним годинама све теже пада. Дођу синови, један из Ријеке, други из Београда, дођу и унуци који, иако рођени далеко од Отишића, воле овај крај захваљујући првенствено својој баки и њеној жртви, њеним причама, али све је то кратког даха. Кад они оду, Ика опет остаје сама у своја четири зида.

 

 


Ика Стојисављевић сама брине о седамдесетак крава.

У свом засеоку једини је становник већ годинама уназад и боји се, каже, да ће тако и остати док је жива. Иако у седмој деценији живота, ова храбра и издржљива жена није спаковала своју торбу и отишла живети у град, неком од синова, већ и данас настоји она њима да помогне. Сама држи око седамдесет крава, сама прави сир, одгаја телад, сама све то храни, чува, брине о сваком грлу. Уз мало баште и сву ту стоку може се, истиче, пристојно и лепо живети. Њен дан почиње у свитање, а деси се, неретко, да доручкује тек у пет поподне јер јој у обавезама које има, нико руке не може дати.

– За посао је мени лако, навикла сам, али самоћа највише уби човека. Ето, да паднем, да ми затреба каква помоћ у невољи, немам се коме обратити, нема ко притрчати нити ми се у тој ситуацији наћи. Лети је другачије, дође народ на одмор, воде децу на купање на Перучу, мало се осети живот, сакупе се доле око цркве или на гробљу па ми срце заигра кад кога видим одавде са терасе. А онда све то брзо прође и човек се врати себи, препусти својим мислима, са собом разговара. Не може се живети без народа, не знам шта бих вам друго рекла.

 


Тамо кућа, овде дом

На путу од Јеке, срећемо тек још једног Отишићанца, Словенка Гајића. Ауто српских регистарских ознака, доказ је да Словенко још увек није повратник. Ту је, каже, чешће него у Србији, иако се и тамо одавно скућио.

– Овде ми је мајка, а и ја сам овде више него у Београду. Вуче ме све, и природа, и осећаји и то нешто што имате само у месту где сте рођени. Отишић је за мене природни одушак. И поред свих природних лепота које има Србија и свака друга држава, ово што ми овде имамо нема нигде. Треба рећи да је држава Хрватска обновила куће онима који су поднели захтеве за обнову, доста тога остало је нерешено и несређено, али зато увек апелујем на своје сумештане да долазе, обилазе и не заборављају свој крај, своје село из којег су потекли, бар онолико колико то и сам чини – каже Словенко.

Пољопривредна производња и сточарство некада су биле основне делатности и извор прихода житеља села. Међутим, оскудни услови за интензивну, тржишно оријентисану производњу и потреба за додатним приходима, услугама или супституцијом услуга са стране, опредељивале су становништво да се повремено бави и другим активностима.

Економски најзначајнија додатна делатност била је производња и продаја креча. За ову делатност у селу су постојали услови, како квалитетан камен кречњак, тако и дрво, као енергент, и људи који су знали да праве кречане, односно да производе креч. Село је, својевремено, било лидер у овој производњи у широј околини.

Лепшу и мало ведрију слику Отишића, и поред свих рушевних здања која га окружују, одаје храм Светог Архангела Михаила из 1784. године, који су Отишићани у протеклом периоду добрим делом обновили. Ту се, кажу мештани, сви сретну три пута годишње, о Божићу, Васкрсу или на дан сеоске славе у новембру.

 


Храм Светог Архангела Михаила из 1784. године

Могли би, то свако од наших саговорника увек истиче, толико тога испричати о свом Отишићу; својим обичајима, народним ношњама, вредним људима вештих руку који су, свако на свој начин, обележили овај крај, и исто толико ствари би могли навести које би се требале и могле мењати да овај крај поново буде сврстан међу живе. Но, боје се да то више нема ко ни слушати док време неумољимо одмиче, чинећи њихове гласове све нечујнијим, баш попут Марије са почетка приче и њених молби да јој сијалица коначно угаси мрак.

 


Васка Радуловић
22. март 2018.
Извор: Срби.хр

 




Чланак има: 1446  посјета
Број гласова: 25

Оцијените нам овај чланак:

НАЈАВА ДОГАЂАЈА