Војвода Момчило Ђујић (1907-1999) - www.krajinada.com

11. септембар 2019.


ВОЈВОДА МОМЧИЛО ЂУЈИЋ (1907-1999)


Момчило Ђујић (1907-1999) је активан учесник током Другог свјетског рата борио као официр Југославенске Војске у Отаџбини под командом генерала Драгољуба Драже Михаиловића.

Током тридесетих година 20. вијека Ђујић је био народни трибун Срба на тромеђи и предводио је побуне против експлоатације жељезничких радника.

Скинио је мантију православног свештеника 1941. године и ставио се на чело србских устаника против терора клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске. Са хрватским усташама водио је жестоке борбе у Далматинској загори. Крајем 1944. године бива опкољен од Титових партизана у Книну, али успјева да се пробије преко Лике до Словеније, а касније одлази у Париз двије године.

Још 1942. године добио је од Владе Краљевине Југославије у избјеглиштву Орден Карађорђеве звијезде са мачевима, као и титулу четничког војводе.

Емигрирао је у САД 1949. године, гдје је провео пола вијека. У дијаспори је водио србска удружења и организовао многе активности (већином хуманитарне). Деценијама је предводио Удружење "Равна Гора", које је формирано у Чикагу пар година након рата.

У домовини су га комунистичке власти оптужиле за ратна злодјела и колаборацију, али до екстрадикције никада није дошло.

Упркос бројним оптужбама Титовог, а касније и Туђмановог режима, Ђујићева полуларност је из године у годину све више расла и крајишки Срби су га опјевали у многим пјесмама и доживљавали као легенду. Контраверзне приче кажу да је југославенска УДБА хтјела да ликвидира Ђујића средином 1980-их година, али је њихов агент одбио то да учини.

Почетком деведесетих година 20. стољећа када је Југославија разбијена у крви под утицајем спољних фактора народ са тромеђе: Далмације, Лике и Босне је поново почео јавно да прича и пјева о свом идолу - Војводи Ђујићу.

Умро је у Сан Дијегу 1999. године (западна обала САД), а споменик му је направљен у предграђу Чикага, држава Илионис.

 

ЖИВОТОПИС

Момчило Ђујић је рођен 27. фебриара 1907. године у селу Ковачић код Книна. Тада је тај крај био дио Краљевине Далмације под упрвом Бечког двора, односно аустријског цара.

Поријекло и школовање

Његови родитељи Раде и Љубица (р. Милош) су имали петоро дјеце: три сина (Бошко...) и  двије кћери (Илинку...), а Момчило је био најстарији.

Отац Раде му се доселио са својим оцем Глишом 1880-их година у книнску долину из Босне. Ђед Глишо је био ратни инвалид и имао је пензију Аустроугарске царевине. Отац и мајка су му били земљорадници. Своју дјецу су васпитавали патријахално на Видовданским идејама и Косовском завјету.

Основну школу је са одличним успјехом завршио у Книну 1911. године, па је за кратко отишао у Шибеник гдје није се снашао, него је 1929. године отишао у Дунавску бановину. Тамо је уписао Богословију у Сремским Карловцима.

Парохија и друштвени активизам

Као млад богослов објавио је збирку пјесама „Емилијаде“ (1931. године).

Владика далматински Иринеј га је рукоположио 1933. године и доделио му парохију у селу Стрмица код Книна. Учествовао је у изградњи жељезничке пруге Книн - Бихаћ.

Средином тридесетих година 20. вијека Ђујић је имао састанке са Костом Пећанцом и Драгољубом Михаиловићем, ветеранима Првог свјетског рата, који су били у државној служби. Након Марсељског атентата 9. октобра 1934. на краља Александра I Карађорђевића почео је да окупља војноспособне мушкарце у посебне одреде. На питање зашто то ради, одговорио је:

- "Знао сам да земља неће преживјети, јер нико не може ставити Србе и Хрвате у исту торбу".

Тада је одржавао и ватрене говоре својим мјештанима и уопште Србима са тромеђе, па је добио надимак "Ватрени поп". Био је просрбски оријентисан са монархистичким увјерењима. Није волио комунисте због Октобарске револуције и убиства царске породице Романов.

Покренио је у селу Тишковци штрајк 2.000 пружних радника јер су били израбљивани. Посље пар неуспјешних протеста код Пилећег кука се окупило око 800 људи и дошло је до сукоба са жандармеријом када је тројица демонстраната рањено, а једна дјевојка посматрач је убијена. Ђујић је ухапшен и 10 дана је провео у затвору.

Такође 1937. године оштро се противио Конкордату, специјални споразум Ватикана и Краљевине Југославије, гдје католичка црква доминира у односу на остале вјере. Организовао је чак и јавне протесте против таквих одлука југославенске Владе премријера Милана Стојадиновића.

Живио је од имања на коме је вриједно радио са својом породицом. Узгајао је живину и пшеницу. Често је помагао своје сиромашне парохијане који нису могли да прехране своју дјецу. Такође је највећим дијелом финансирао изградњу у Друштвеног дома у Стрмици, као и систем за наводњавање у околини Мрачаја.

Породица

Оженио се са дјевојком Зорком (р. Добријевић Јунџић) 1930. године у книнској цркви Св. Јована Крститеља. Зоркин отац је био имућан домаћин у Босанском Грахову.

Супруга му је родила троје дјеце. Прво Синиша 1934. године, а наредно љето два близанца: Радомира и Радојку... 


Породични албум: супруга Зорка и дјеца

 

ДРУГИ СВЈЕТСКИ РАТ

Момчило Ђујић се у првим данима хрватско-усташког терора над Србима 1941. године у околини Книна ставља на чело покрета отпора НДХ и формира Динарску дивизију која се борила у саставу Равногорског покрета устаника односно Југославенске Војске у Отаџбини.

Они су се до краја рата борили и штитили Србе на тромеђи Лике, Босне и Далмације од Павелићевих хорди које су често вршиле изнанадне нападе праћене масовним покољима и киднаповањима, а након тога и бацањем жртава у дубоке крашке јаме (голубњаче или голубинке).


"Шта се оно на Динари сјаји? То је Ђујићева кокарда на глави"

 

На Видовдан 1942. године Момчило Ђујић указом краља Петра II Карађорђевића добија високо признање србског четничког војводе. То је било признање и њему и његовој јединици која је тада већ имала доста успјешних борби против усташких крволока, а основана је пар мјесеци раније.

Ђујић је током највећег дијела рата сарађивао са Италијанима циљу заштите цивилног становништва. Имао је сарадњу са италијанским официрима јер није желио сукобе са њима, већ је то урађено у циљу заустављања покоља који су радиле оружане формације (Усташе и Домобрани) клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске.

Крајем 1944. године, након што су добиле претходних мјесеци велику помоћ од Савезника, партизанске јединице су нагло ојачале у западним дијеловима окупиране Југославије. Током новембра мјесеца и почетком децембра око Книна је направљен обруч јер је команда ПОЈ жељела да уништи Момчило Ђујића и његове саборце. Ипак, Ђујић успјева да се пробје ка Лици, а потом да оде у Словенију, гдје се спојио са јединицама херцеговачког војводе Добросава Јевђевића.


Успомена из рата: Ђујић 1943.

Након што је напустио Балкан почетком 1945. године са својих 12.000 бораца, првобитно је отишао у Француску гдје је кратко живио 1947-1948... Након Париза Ђујић је емигриао у Сједињене Америчке Државе.

 

ЕМИГРАЦИЈА

У Чикагу је 1948. године формиран покрет „Равна гора“, чији је Момчило Ђујић био доживотни председник. Покрет је помагао Србе у Книну и околини за вријеме рата у РС Крајини, а био је и покретач многих акција (највише хуманитрарних) међу србским исељеницима у иностранству, гдје је тако изграђено више од 100 православних храмова.

Занимљиво је то што је писац и публициста, а касније и политичар Војислав Шешељ дошао на Видовдан 1989. године у САД гдје му је управо војвода Момчило Ђујић доделио исту титулу. Осам година касније када је Шешељ ушао у Владу са Слободаном Милошевићем (тадашњим председником социјалиста Србије), Ђујић је повукао своју одлуку за Шешеља и назвао га комунистичким шпијуном.

Крајем 1980-их година је Служба Државне Безбедности (тајна југославенска полиција) послала Ђорђа Божовића Гишку (криминалца са београдског асфалта) у Америку како би ликвидирао Момчила Ђујића. Иако је Божовић испочетка прихватио тај задатак, када је дошао у САД, он се спријатељио са америчким Србима гдје је увидио зле намјере своје службе, па је одустао од тог "посла" поставши монархиста по убјеђењу. Тиме је навукао бијес својих шефова, који су га по отпочињању оружаних дејстава у САО Крајини послали у Госпић одакле се није вратио жив. Убијен је 15. септембра 1991. године.

Од стране комунистичких посљератних власти, а касније и Републике Хрватске... Момчило Ђујић је тражен због оптужби за наводне ратне злочине, али до екстрадиције никада није дошло.

Момчило Ђујић је умро 11. септембра 1999. године у 92. години живота у Сан Дијегу, америчка савезна држава Калифорнија. Иза себе је оставио троје дјеце и двоје унучади и четвроро праунучади.


Ђујић на једном од конгреса у САД

 

ЗАОСТАВШТИНА

Срби у САД (дијаспора) су поставили споменик њему у насељу Либертвил (савезна држава Илионис), предграђе Чикага.

О њему су испјеване бројне епске пјесме и народ са тромеђе га је истински воли јер је био њихов заштитник. Естрадни пјевач Мирко Пајчин из Губина, познат као "Баја Мали Книнџа" је написао неколико пјесама Ђујићу у част.

Драгољуб Михаиловић је 1943. године у једном писму говорио овако:
- “Ђујић ми се стално јав­ља. Могу да кажем да је тај човек био у најтежим при­ликама и да се тај чо­­век понео јуначки од поче­т­ка до краја. Показао је та­кву борбеност да му се ја искрено дивим!“.




Tags:
DALMATINSKA ZAGORA
MOMCILO DJUJIC
SRBSKI VOJVODA
DINARSKA DIVIZIJA
DRUGI SVETSKI RAT
SEVERNA AMERIKA
OBALA PACIFIKA
SAN DIJEGO
PRAVOSLAVNI SVESTENIK
KRALJEVINA JUGOSLAVIJA
STRMICA KNIN
ILIONIS CIKAGO
CETNICIKI OFICIR
RAVNOGORSKI POKRET
KOVACIC STRMICA
SUPRUGA ZORKA


Оцијените нам овај чланак:
Број посјета: 3611
Број гласова: 166