Власник чувене фабрике Бата у Борову био је веома промућуран човек и знао је како да за властиту добробит и имиџ његове фирме искористи све што може. Није непозната чињеница да је у Борово и у спортске клубове који су носили име "Бата" привлачио спортисте свих грана, а један од спортова који је у Борову тридесетих година прошлог века био у успону је бокс. Када је о тој, како њени поклоници воле да је окарактеришу, "племенитој вештини" реч једно од њених најсјајнијих имена у Борову је име Тихомира Тикана Павловића. Био је то боксер, чија каријера је била у успону и чију технику и тактику борења су новинари описивали као чудесну, маштовиту и непредвидиву, а који је живот на исто тако непредвидив начин окончао под точковима воза у својој 27. години.

- Тикана Павловића се сећам као посматрач његових мечева који су одржавани у Батином Друштвеном дому у данашњем Борову насељу. Имао сам тада шеснаест, седамнаест година и сећам се да је то био боксер који је био невероватно брз и имао веома занимљиву тактику. У сећању ми је остало то како у другој или трећој рунди меча искористи конопце којима је ринг окружен да би се од њих одбацио и напао свог противника. Био је веома брз и на тај начин је знао противника да збуни јер одбачен конопцима изненада бане пред њега и заспе га серијом брзих удараца. Истина, то нису били тешки ударци и ја се не сећам да ли је он икога нокаутирао, али су били прецизни и многобројни тако да је он без икаквих проблема сакупљао поене и тако побеђивао,  каже један од последњих живих сведока Тиканових незаборавних мечева, деведесетчетворогодишњи Ђорђе Миросављевић из Борова.

            О Тикану Павловићу данас се мало зна иако је својевремено био познат не само у Краљевини Југославији него и боксерским круговима ван ње. Укуцате ли његово име у интернетски претраживач о њему нећете наћи ни један једини податак. Само једна интернетска страница под именом Roybox, и то на чешком језику, доноси податке о његовим мечевима, наводећи противнике, резултате мечева те датуме и места у којима су се они одиграли. И то је све. Нема биографије, датума рођења и смрти, ништа.

Па ко је онда био Тикан Павловић?

            Да би пронашли одговор на то питање морамо се вратити у време када су о њему писале новине Краљевине Југославије које су, на срећу, сачуване било у штампаном било у дигиталном облику. Разумљиво, највише су о њему писале фабричке Батине новине “Борово” па је и највећи део информација управо из њих, али о Тикану су писали и новинари београдских чистова “Политика” и “Време”.

БРЧКО - ЗАГРЕБ - БОРОВО

Тихомир Павловић рођен је у Брчком 21. марта 1913. године у породици Ђуре и Антоније Павловић, рођене Кох. Надимак Тикан понео је од најранијег детињства. Након завршене основне школе у жељи да постане железничар отишао је у Загреб и ту је почео да тренира бокс. Имао је тада четрнаест година. У међувремену његови родитељи су се, у потрази за послом, преселили у Борово.

            Тикан је тада тренирао у загребачкој Кроацији, али касније и сам, у новембру 1936. долази у Борово. Стављен је на списак радника "Кремаре" у којој је добијао плату, али је свој највећи допринос Батиној фабрици давао победама у рингу. Тиканови спортски успеси за фабрику су били најбоља и најјефтинија реклама.

            Тикан је био сам свој тренер. Сам је заказивао и мечеве, а припреме за њих за данашње појмове можемо назвати егзотичним. На пример, Тикан је за развој снаге ногу обично гурао натоварене тачке или прескакао клупе на стадиону. Његово понашање на рингу новинари су описивали као џентлменско, а стил и технику као сигурну и изванредну и предвиђали му сјајну будућност.

            Првак Југославије у велтер категорији постао је 23. јануара 1938. када је у Београду победио Земунца Стевана Ајзенрајха који је важио за веома јаког и чврстог боксера и фаворита у овом мечу. Међутим, Тикан је, како новине пишу, на јуриш освојио и београдску публику и титулу првака већ после треће рунде.

“До пете рунде Тикан Павловић је водио по поенима, али није био знатно супериорнији од противника. Пета рунда је била одлучна. Неочекивано, Павловић је кренуо у напад и брзим серијама засуо Ајзенрајха по лицу. Земунац се још није ни снашао од овог бурног напада, а већ су по његовом лицу пљуштали нови ударци. На десном Ајзенрајховом образу указала се црвена мрља. “Шваба” је био румен као булка и збуњено се бранио”.

            Тако је београдска штампа писала о ономе што се тог дана догађало у рингу када је Тикан постао шампион. У свом Борову Тикан постаје љубимац омладине.

РЕДАК ПОДВИГ

Његов успех описиван је као подвиг јер је за само два месеца победио три најбоља југословенска боксера у својој категорији тог времена. Пре Ајзенрајха је у децембру 1937. године победио Београђанина Луку Поповића, а већ 4. јануара 1938. незгодног и веома опасног Тодора Жућу Павловића. То је до тада био незамислив подвиг.

            Тиканов стил бокса  оквалификован је као посебан, другачији од стила осталих боксера, а његове способности као ретко виђене. Био је врло покретљив, стабилан и с лакоћом се кретао по рингу. Зато је његовим противницима и било тешко да га погоде. Био је дефанзиван и није наметао борбу, али је знао да искористи сваки налет противника. Када је прелазио у напад, што је ретко радио, чинио је то повезано, стреловито и прецизно.

            Као што смо већ сазнали на почетку овог текста, из приче Ђорђа Миросављевића, Тикан је умео да користи разне трикове којима је знао да превари противника. Сматра се да је најопасније место у рингу његов угао и док су се сви други боксери трудили да се држе његове средине Тикан је свесно узмицао у угао. Док се његов противник спремао за ударац он је вешто ескивирао, а онда би се невероватно брзо извио поред конопца и са стране обасипао противника кишом удараца. Он није ударао широким крошеима или свенговима већ је користио кратке, прецизне и оштре ударце и зато је важио за посебног такмичара.

            Већ у марту исте године Тикан се спремао за свој нови подвиг, меч са Стеваном Јакшићем дугогодишњим прваком државе свих категорија. Меч је организован у Београду на Сајмишту од стране београдског менаџера Живановића и био је најављен као прворазредна атракција. Борба је завршена нерешено и протекла је у знаку Јакшићеве офанзиве и Тиканове веома добре дефанзивне борбе. Ма како то чудно звучало, било је могуће да и дефанзивном борбом такмичар осваја поене јер се сваки промашај противника и замах у празно санкционисао губитком поена. Све до последње, десете рунде, Тикан је имао више поена од Јакшића, али је у тој борби нагло попустио и дао Јакшићу шансу да изједначи скор. Тикан се пре овог меча опорављао од повреде ноге након освојеног првенства Југославије и имао је једну дужу паузу пре припрема и многи су у томе видели разлог зашто није имао снаге до краја меча. Oвај меч изазвао је велико занимање јавности па га је и Радио Београд уживо преносио.

            У новембру 1938. Тикан је урстио рукавице са “пантером порторика” тамнопутим Енџелом Клевилом који је важио за једног од најбољих боксера Француске у средњој категорији. Клевила је тадашња штампа описивала као “веома брзог, покретљивог и еластичног”, а његове ударце као страховите. “Он никада не удара насумице и свака његова акција је промишљена. Тај црнац збиља има мозга и опасан је чак и за боксере светске класе” - писао је француски "Пари соар".

            Чак је и Стеван Јакшић, који је ван рига био велики Тиканов пријатељ, изражавао жаљење за Тикана јер је предвиђао да ће га Клевил сигурно нокаутирати. Ако је веровати новинару београдског листа “Време” публика на “Сајмишту” није била претерано одушевљена ни Тиканом ни Клевилом. Тикан је победио на поене, али многи мисле да је и Клевил једнако тако могао да буде проглашен победником. После меча Клевил је био јако љут. “Ја сам незадовољан пресудом жирија. Ја нигде у свету нисам видео да се овако неозбиљно боксује. Тражим реванш у 15 рунди” - изјавио је после меча.

            Једанаестог новембра исте године у Борову је организован још један атрактиван меч између Тикана Павловића и Француза Морена. У препуном Друштвеном дому пред око 900 гледалаца борба између Морена и Павловића била је последња те вечери, а одржана је у осам рунди по две минуте и била је веома узбудљива. Забележено је да је Тикан од самог почетка имао иницијативу и да свом противнику није дао да дође до изражаја. Морен је био изненађен Тикановом тактиком. Знао је да је он дефанзивац међутим, овај пут Боровчанин је жестоко навалио и успевао је да противнику зада серију удараца. Морен није успевао да парира и успео је да свега у два наврата погоди Тикана и то једном у плексус, а други пут крошеом. Меч је ипак завршен без одлуке јер се радило о егзибиционом сусрету  иако је општи утисак свих који су га гледали да је Тикан био много бољи и да је одлучивања било да би победа била његова.

Тикан је у Борову био омиљен. Водио је тренинге у клубу, радио са младима међу којима је бокс постајао све популарнији спорт. Желео је да боровски боксери негују технику и лепоту борбе и да избегавају “тучу”. Уопште његова популарност у земљи била је све већа и већа. Тикану је све полазило за руком и спремао се за нове велике мечеве и подвиге.

ОДБРАНА ТИТУЛЕ ПРОТИВ ХАНСА ШТЕЛЦЕРА

Ханс Штелцер намерио се да Тикану одузме титулу првака у велтер категорији и меч је заказан за 2. децембар 1938. али је онда изненада отказан и померен за 9. децембар. Дворана Друштвеног дома била је крцата. Новине бележе да је на меч дошло 1000 посетилаца. Било је заказано више мечева, али је борба између Павловића и Штелцера била највећа атракција. Тикан је на мерењу имао 66 килограма, а Штелцер 65. Меч је одигран у 12 рунди са рукавицама од шест унци. Од тих дванаест рунди Штелцер није добио ни једну.

Хроничари истичу да је ово био најбољи меч Тикана Павловића, а Штелцер је само захваљујући својој огромној снази и издржљивости остао на ногама. Меч против Штелцера и успешна одбрана титуле био је увертира за меч са Стеваном Јакшићем који је требао да одлучи о прваку Југославије у свим категоријама, изузев тешке. До меча ипак није дошло па је Тикан противнике потражио у Паризу где одлази у марту 1939. године. Уговорио је три меча. Већ у првом одржаном у сали "Сентрал" Тикан је одушевио и публику и организаторе савладавши Француза Демета, а затим и његовог земљака Кортена. Трећи меч Тикан је изгубио и после тога се вратио у Југославију.

            Његов пријатељ Сава Тарана, још један изванредан боровски боксер, који је преузео вођење Батиног бокс клуба, у међувремену је изазвао све боксере његове категорије у земљи. Осећао се одлично и у доброј форми и веровао да би, ако му се укаже прилика, с лакоћом освојио и првенство државе. По свом повратку из Париза Тикан Павловић прихватио је изазов и писмено се обавезао да ће 21. или 28. августа 1939. укрстити песнице са Савом Тараном, а у случају да то не учини одрећи ће се титуле. Меч је одржан, али 26. августа, а Сава и поред тога што се одлично осећао није успео да победи Тикана. У мечу од 12 рунди изгубио је на поене. Тикан је добио осам, Сава две рунде, а две су биле нерешене.

            Већ 10. септембра Тикан је у Београду савладао Душана Димића, а почетком децембра коначно је требао да одржи и меч са својим љутим боксерским ривалом Стеваном Јакшићем, јединим боксером у Југославији кога није могао да победи. Тикан се за тај меч спремао и о тој борби је много размишљао и с нестрпљењем је ишчекивао. Био је убеђен да ће га победити, али Тикан тај меч и ту борбу није дочекао.

МИСТЕРИОЗНА СМРТ НА ПРУЗИ

У Вуковару је 19. новембра био заказан меч са Душаном Димићем који је Тикану требао да послужи као једна од јачих проба пред нови сусрет са Стеваном Јакшићем. Међутим, Димић није стигао па је у задњи час договорен меч против Каунера и Голдштајна. Публика због измене програма није негодовала, а Тикан је први пут у каријери остварио две победе заредом у мечевима од по четири рунде.

            Након меча који је одржан у Хрватском дому у Вуковару Тикан се са друштвом упутио у Борово и сви заједно окупили су се у Друштвеном дому. Међу девојкама у локалу је била и седамнаестогодишња Марија Микан за коју тврде да ју је млади боксер тада први пут видео. Те вечери много је пио иако то раније није имао обичај, био је добро расположен и са друштвом је у Дому остао све до поноћи. Марија га је замолила да је отпрати кући па су заједно изашли.

            Према исказу једног од очевидаца око пола један у јутро 20. новембра видео их је како су дошли у близину пружног прелаза, познатог и под именом “прелаз смрти”  где су застали и о нечему разговарали. Свe се одиграло веома брзо, причао је сведок. Из правца Даља наишао је воз, локомотива и један вагон. Обоје су погинули.

            Судски истражиоци који су изашли на место несреће, извршили увиђај и секцију лешева утврдили су да је Тикан пронађен у клечећем ставу, а рукама се одупро од земљу. Један метар даље лежала је девојка. Обе главе несрећника налазиле су се међу шинама недалеко једна од друге. Лева Тиканова нога била је смрвљена од колена до стопала. Утврђено је да се ради о самоубиству иако код ни једно од њих није нађено опроштајно писмо. Испитани су и њихови пријатељи који нису могли да одговоре да ли је Тикан имао самоубилачке намере. Сви су тврдили да је био велики оптимиста, ведар и забаван. Сем тога спремао се и за меч са Јакшићем и нико није веровао да би урадио тако нешто.

            Као и обично, када су слични случајеви у питању, касније су се појавиле разне теорије. Једна од њих је да је Тикан од девојке тражио да му докаже љубав тако што ће заједно с њим положити главу на шине пред надолазећим возом да би је онда у задњи тренутак спасио и тако демонстрирао своју брзину и придобио још већу њену наклоност. Међутим, у томе није успео.

            Његова пријатељица, Словенка Габриела Сетлер, која се с њим у друштву свуда појављивала и коју је Тикан представљао као своју вереницу тврдила је да јој је Тикан говорио како стално мисли на самоубиство и како јој је већ предлагао да се заједно убију. За београдску штампу изјавила је да јој је Тикан рекао како жели да се убије док је у пуној слави. Четири дана пре него што се убио написала му је писмо у ком му је саопштила да жели да прекине везу с њим јер више нема снаге да га одговара од његове самоубилачке намере.

            Да је Тикан у себи носио мисао о самоубиству био је уверен и његов велики пријатељ и ривал из ринга Стеван Јакшић. Он је тврдио да је Тикан често знао да буде тужан и то у тренуцима када су други славили његову победу.

“Ја се не чудим његовом самоубиству. Да је постао првак Европе, па и читавог света у боксу, он би најзад тако трагично завршио свој живот. То је лежало у њему” - рекао је Јакшић новинарима "Политике".

            И тадашњи спортски сарадник “Политике”, Љубомир Вукадиновић, који је видео велики број Тиканових мечева тврдио је да је он своје победе пропраћао неким чудним цинизмом и да је каткад чинио ствари којима се нико жив није надао. Други су тврдили да су у питању били новчани проблеми, али нико од њих није знао праву истину.

            Тиканова мајка која се тих дана спремала да са сином заједно прослави њихову крсну славу Св. Архангела Михаила у самоубиство ипак није веровала. Била је убеђена да је тај његов чин био последица сувише попијеног алкохола те ноћи. Како било, до данашњег дана, а од тада је прошло 77 година, смрт Тикана Павловића остала је мистерија.

САХРАЊЕН НА СТАРОМ ВУКОВАРСКОМ ПРАВОСЛАВНОМ ГРОБЉУ

Тикан и Марија сахрањени су истог дана, он на старом православном, а она на старом католичком гробљу у Вуковару. Од њега су се, у име Српског боксерског савеза и Спортске секције Бата, говорима опростили др Масала и његов друг из ринга Сава Тарана. Гроб је данас у јако лошем стању и писцу ових редова није било лако да га пронађе. Према једној фотографији објављеној у новинама Борово у оквиру фељтона који је о Тикану Павловићу 1980. године писао тадашњи главни уредник овог листа Божидар Маркотић, могло се видети како надгробни споменик изгледа.

            Данас је натпис на споменику једва препознатљив јер је оштећен у последњем рату. Чини се да га нико и не одржава, а Тиканова слика на њему такође недостаје. На месту где је била постављена остала је само празна површина. Тешко су читљива и остала имена на споменику, јасно се разазнаје једино име Миодраг исписано ћирилицом. Измећу Tикановог имена и презимена споменик је оштећен ударом гелера од гранате, а једва су читке и године рођења и смрти.

Славко Бубало
Извор бр. 145. и 146.

ТИКАНОВИ ЗВАНИЧНИ МЕЧЕВИ

1937. ГОДИНА

xx. 12. Београд  - Лука Поповић (Београд)              

8 рунди - победа

1938. ГОДИНА

04. 01. Београд  - Тодор "Жућа" Павловић (Београд)  

12 рунди - победа

23.01. Београд   - Стеван Ајзенрајх (Земун)            

12 рунди - победа

(освојио првенство Југославије у полусре-дњој категорији)

13.03. Београд   - Стеван Јакшић (Загреб)                    

нерешено

xx.07. Борово    - Сима Банић (Београд)                 

8 рунди - победа

xx.11. Београд   - Енџел Клевил (Порторико)           

10 рунди - победа

09.12. Борово    - Ханс Штелцер (Осијек)               

12 рунди - победа (одбранио титулу првака)

1939. ГОДИНА

29.01. Борово    - Јосип Жупан (Загреб)              

10 рунди - победа

04.02. Борово    - Грго Пезо (Београд)                   

10 рунди - победа

22.07. Београд   - Еди Храбак (Чехословачка)           

10 рунди - победа

10.08. Београд   - Ханс Штелцер (Осијек)               

10 рунди - победа

10.09. Београд   - Душан Димић (Београд)               

10 рунди - победа