Једна цура из мог родног села
У Србији са мном се сусрела,
Савила ми руке око врата,
Љубила ме ко рођеног брата.

Поздравила моју фамилију,
Питала ме када ћу на Банију.
Ја јој рекох да враћам се скоро,
То сам давно урадити мор'о.

Јел би се требало вратити,
Да се имам са ким оженити.
Ту је она мене саслушала,
Није се дуго премишљала.

Кренули смо родном крају скупа,
Привлачи нас и Уна и Купа.
Када смо се кући вратили,
Ко да смо се поново родили.

Сада живимо у свом родном крају,
Чини нам се ко да смо у Рају.
Када се човјек родном крају врати.
ту је радост тешко описати,
то не може нико да опише,
РОДНО МЈЕСТО СЕ
НЕ НАПУШТА ВИШЕ!

Аутор: Даница Дракулић