Неко ће помслити да не волим да радим... Волим, али не волим претеривање. Баш зато што ме посао гази месецима, постао сам ловац. Ловим свуда где има добре забаве, са мени драгим људима. Прошлу недељу ме посао прегазио... Временске прилике те прошле недеље нису биле за уживање, све нека киша и ветар... Када сам видео да ће ове недеље бити лепог времена пожелех ја да одем на Аду Циганлију и да мало осетим пролеће. Тако позвах драге пајтосе да мало дођемо на "Београдско море". Изненадио ме и добар одзив.
Професионални спорт не пратим већ годинама, преслело ми све. Баш ме ова два пајтоса, бивше колеге са фолклора прозиваше на тај рачун, како сам некада сваку утакмицу ишао, па и на гостовања се знало ићи... али сам баталио, не због година, већ што сам престао да верујем у идеологију професионалног спорта.
Што не значи да не волим рекреативни спорт, напротив, волим ногомет највише, а може и кошарка, само се мора пуно скакати... Пре десетак и више година сам знао и ватерполо да играм на јадранском мору, правио дрвене голове, па мреже... их, тада сам био и млађи прави морски вук...
Елем, звао сам ја лепо Стеву и колегу му Никија, али Ники се правда да је истегао мишић па не може лоптати никако, чак ни на голу. Уф... али рече ми Стево да хоће Ники да дође да гледа. Звао сам и Алимпија, који је ту на брду, па му није далеко. Маркана, будућу звезду крајишке естраде сам исто звао. Само да му нађемо микрофон па ће да дере пардон пева као славуј. Бокија ликоса и Колета далматинца. Углавном екипа са Крајинаде, помешана са Колубарцима... Маркан је добио задатак да доведе неке своје другаре, што је он и учинио.
Договарао сам се са Колетом да идемо тамо заједно. Па баш због тога ишли смо возом, али оним у пола пет, могао сам ја и раније, али ето, да га сачекам и ту сам погрешио, јер смо каснили. Бус смо чекали као у она времена инфлације, а Алимпије нас преко телефона завитлава, да зовемо градоначелника. Стево није могао да нас прими, јер је возио службена кола. А морао је и да једе.
Углавном, после пет часова ето нас на Ади. Поделили смо се како смо се поделили. Ја сам поново изабрао екипу која први пута игра у овом саставу, а Маркан је играо са својим пајтосима. И за нашу невољу, они су узели повољнију страну, где не бије сунце. Тако смо ми олако примили три односно пет голова, а дали смо два. Баш та два је дао Коле далматинац. Таман полувреме, па смо мењали стране. Знао сам да је сунце проблем, али и непознавање је доста ишло против нас.
Касније смо "прогледали" и букнуо је уграган! Стево се активирао, Алимпије, па стижемо на 5:5, што је значило да можемо и до победе. Баш тада када се ломио резултат, ја завалим гол за наше вођство 6:5.... мало су моји саиграчи се чудили, мало и шалили на тај рачун... Боки је са два гола увећао нашу предност и победник се већ наслућивао. Стево даде тај 10. гол за нашу, рекао бих изненађујућу победу.
Мени није толико до победе, колико сам имао жељу да се поштено истрчим. Али било је и треће полувреме. Даднем ја Алимпију једну "црвену", па оде он до дућана да донесе неко пивце, јеленка и лава за ове моје маниташе, не за мене, ја то не волим... за мене је била једна бресква и то литарска. Они су то помало пијуцкали док се већ смркавало, а ја сам брескву слистио ко да је вишња...
Е сада, када смо већ код плаћања, било је алудирања на то ко је то све платио и од чијих пара... Да не спомињем имена, да им не правимо рекламу, јер свакако нисмо са тим "људима" исти сој, а ни колосек. Ја само ћу цитирати оне познате стихове: "Задњи динар даћу, почастићу браћу, нека они пију сви...". И какав је то живот, ако немаш кога ни да почастиш.
Нема лепше него сада кад сунце гране па да можемо мало да се окупимо, разбацимо једну партију, а успут се и дружимо. Паре долазе и пролазе, а килограми остају...
Ако волите прави спорт - ногомет, дођите да играте, или бар да нас гледате, имају трибине поред. Можемо и да попијемо коју.
Па нек иде живот!
Написа: Чуле
30.03.2016.