"И ми смо одржали 1934. године један митинг који је необично успео. Било је 25.000 посетилаца што је за једно село необично много. Директор је мене послао у Београд код „Путника“ да проверим посебне возове из Суботице, Сомбора, Тузле, Београда и Осијека. Када сам стигао код „Путника“ питали су ме шта ја желим. Ја сам им рекао да желим посебне возове и наређао сам места јер је тога дана аеромитинг у Борову. Приметио сам да се он насмејао и рекао да ће ме пријавити код директора.

Кад сам ушао код директора и рекао своу жељу, а он ме је запитао: „А где је то Борово?“ - али подсмешљиво, а ја сам му одговорио исто тако да је Борово испред Трпиње и тако смо се шалили док се он није уозбиљио и рекао ми: „О, знате ли ви колико имате да платите код нас за тих пет возова?“ Рекао сам му да знам и извадио из џепа гарантно писмо од Јадранско-подунавске банке, написао сам своту коју је он израчунао. Он се уозбиљио и извинио да се он мало нашалио на сеоског попу који тражи пет посебних возова за Борово и ја сам га најљубазније позвао да и он дође што је и учинио.“