И ове године, као и лане, Завичајно удружење Банијаца - Београд организовало је одлазак на Банију, у Мали Градац поред Глине, где се у суботу 28. јула 2012. године одржавала смотра "10. СУСРЕТИ НА БАНИЈИ". Десети пут, значи да је традиционално. Данима раније се требало резервисати... и кренула су у касним вечерњим часовима два велика комбија где су поред фудбалера, већином са турнира из Нових Бановаца, ишли и чланови Удружења Банијаца и још један момак Никола (члан групе Плитвице) који је имао неки рад да напише, документује о Банији и банијском фолклору.

Тако да та два комбија кренуше из Београда аутопутем ка завичају. На граници нисмо имали неких проблема и опет настављамо аутопутем. Поред мене ишли су и два бећара са Крајинаде, иако су мене тако људи тамо ословљавали Класнић бој и ДворНаУни90. Успут приче о свему и свачему... али Класнић бој је на кварно искористио моје кљуцање од умора и сликао којекакве слике у мини-бусу. Ретко ко се ту наспавао, сви смо се изгрбавили...

У зору стижемо на Банију, тачније село Сјеверовац, поред града Сиска. Ту смо били у посети породичном попљопривредном имању "Џакула" које води ветеринар Родољуб, са својом породицом. На најбољи пример у пракси показује како функционише живот на селу и како се зарађују новци. Поред његове жене и двоје деце има још 3 радника. Сви они вредно раде од јутра до мрака. Господин Џакула је и своје имање одлично урадио, организовао, тако да сада има сарадњу и са Ветеринарским факултетом у Загребу, који дововоди студенте да виде узгој стоке... А има и свиња, прасића, крава, телади, оваца, коња, магараца... Ми смо пристуствовали у једној просторији за предавања кратком излагању нашег домаћина Родољуба. Након обиласка домаћини су нам обезебедили и послужење! Нико се томе није надао, али стварно је било екстра... бонус су биле домаће ракије и ликери.

Поново у мини бус и правац Мали Градац јер је требало стићи на извлачење парова за фудбал. Фудбал нећу превише да коментаришем, само ћу пар реченица... Лепо је када човек сања, али не и кад сањари... Заправо, треба знати када окачити копачке о клин, а не везано за то схватити када је погрешио и то признати. Нас из Београда било је за 2 екипе: једна је носила име ЗУББ, а друга "Банија - Батајница" и они су били фаворити. С тиме да се пријавило раније 20 екипа, а на крају 14 је било у шеширу за извлачење за куп систем. ЗУББ је играло прву утакмицу са екипом из Борова Села. Не знам одакле они у целој овој причи... али врло пријатно изненађење! Ту прву утакмицу сам играо и ја, победили смо 3:2... али врло чудно понашање противника, тачније једног старијег чиче који је често својим уласком стварао забуне.

У другој су ЗУББ победили (уморне) фаворите 4:1 и пласирали се у полуфинале... ту почиње сањарење. Ветерани су већ себе видели са победничким пехаром у рукама. Но, не лези враже... Ривали у полуфиналу су били дрчни и невероватно енергични момци из Двора на Уни, који су носили дресове Барселоне. Нису били наивни, али једна занимљивост везано за њих... подсећају ме на шпанце. Док побеђују и док иде, онда играју лепо, али ако губе онда играју на граници грубости и све чине за победу. Иако су два пута губили у полуфиналу, они се нису предавали... напротив, последњи секунди меча, они звекну гол из корнера за 2:2!? Какав је то био шок А онда још и пенал серија где стари шармер промаши пенал ... ма то онако отпуштено, што би рекли. Меч за треће место потоп са 3:0!

Пехар је освојила одлична екипа са Кордуна - Крњак, опет на пенале. И ту је на неки начин правда задовољена... Због своје грубости Дворчани ипак нису заслужили титулу, тако да је ово егал. Али понављам, невероватна жеља за победом и борбеност их је красила. Наша екипа док је побеђивала имала је и навијаче... после навијачи пропали у земљу

Након тога, чекамо Ниџу који мене и Класнић Боја превози у Крајишки Париз... За оне који су већ и позаборављали чувени извештај из лета 2008. године, тако је Класнић сам прозвао своје родно место видевши моју ђедовину. Није много ни погрешио. Углавном, ми смо ту имали домаћински ручак: сир, кобасица и парадајз. Диванили о свему и свачему... а после правац јужни део Класнића до уче, који нас је опет лепо примио и почастио медом! ХВАЛА ОД СРЦА! С тим да сам ја друга Дују видео још у Градцу.

Е онда још назад где смо погледали фолклорни програм, и након тога забавни део, где су се певале већином песме са наше крајишке естраде. Нешто од тога је снимљено, па када нађем времена окачићемо... Ужичко коло је било нешто што се играло правски... ово остало слабо.

У касним вечерњим сатима крећемо назад... опет напорно путовање, и у зору стижемо у Београд. Лепо је било, али напорно... мада вреди ићи на овакве ствари, стварно вреди.