Иако је црква у Далмацији још од апостолских времена, Епархија далматинска је знатно млађег датума. Средиште духовног живота Далмације је манастир Крка саграђен 1345. године, трудом и љубављу Јелене Шубић, сестре цара Душана. Из 14. века су и манастири Крупа и Драговић.

Манастир Крка смештен је три и по километра источно од Кистања, у кањону реке Крке, назван по реци која поред њега протиче. Овај древни манастир подигла је српска принцеза Јелена, сестра цара Душана, удата за кнеза Младена II Шубића, посветивши га Св. Арханђелу Михаилу. Било је то 1350. године. Много деценија пре Косовског боја.

Предање каже да су манастир на данашњем месту основали монаси приспели из Свете земље и то из манастира Св. архистратига Михаила, којег је тамо подигао краљ Милутин. Њих је на то наговорио исповедник принцезе Јелене, монах Рувим.

Манастир Крка, као и већина православних светиња, био је изложен страдању, показујући тиме непоколебивост истинског пута православне цркве, сагласно речима Христовим, упућених хришћанима свих времена: „Мене су гонили и вас ће гонити“.

Одговор на питање зашто је баш на том месту подигнут овај православни светоархангелски манастир можемо потражити и у тврдњи старог историчара Луцијуса који говори о проповедима апостола Павла Далматинцима у простору око реке Крке. Близина римског војничког града Бурнума и катакомбе испод самог манастира оснажују ту тврдњу и наводе на закључак да су оснивачи Манастира знали за то па да су управо ту и установили ову светињу.

Крка је био и остао духовни центар православних Срба

Педесетак година касније, 1402. године, како стоји у запису изнад улаза, манастир је дограђен. Од времена оснивања па до нашег времена манастир Крка је био и остао духовни центар православних далматинских Срба, а и шире. Исто тако није престао бити молитвено место и једном броју католика Хрвата. Он је живо сведочанство о духовном јединству Срба.

Дабробосански митрополити, као што су Гаврило 1578. и касније Аксентије и Теодор, администрирали су над манастиром Крком. У 17. и 18. веку то су чинили и неки црногорски архијереји, као нпр. св. Петар Цетински, или митрополит Сава Петровић. По благослову патријарха Пајсија Јањевца и митрополита Дабробосанског Теодора, при манастиру Крки је 1615. основано богословско училиште. Оно је радило до 1647. када су ученици и њихови наставници монаси пред турском најездом морали побећи највећим делом у Задар, а једним делом у Сремске Карловце. Тамо је касније један избегли монах увезивао књиге, не без уметничког дара и искуства, очито донесеног из манастира Крке.

Манастирска братија се вратила у манастир 1650. године, а богословија је поново отворена тек 1964. године.

После Карловачког мира из 1699. намесник Филаделфијског епископа, под чијом је јурисдикцијом била православна црква у Далмацији, постао је Никодим Бусовић. Он је имао искушења са унијом, одолио јој је па је био гоњен. После избеглиштва и боравка на Светој Гори и Палестини, настанио се у манастиру Крки и ту је по упокојењу био сахрањен 1707. године.

Бројни крчки архимандрити били су намесници надлежних епископа, што је манастир Крку чинило и формалним духовним седиштем православних Далматинаца. Да поменемо само неке: Никанор Рајевић, Никанор Богуновић којима свакако треба прибројити потоње настојатеље крчког манастира Георгија Миљевића, Макарија Крнету, Викентија Кнежевића, Јеротеја Ковачевића, Амвросија Колунџића и бројне друге.

Иконостас у манастирском храму потиче из 17. века.

Богата манастирска ризница

Манастир Крка одавно и надалеко је познат по изузетно богатој манастирској ризници, али њени експонати, или бар већи део њих, данас су измештени ван манастира због дешавања протеклих деценија.

Манастир Крка броји дуге векове и њиховим током се богатила његова ризница, па су у њу приспевале бројне драгоцености непроцењиве вредности не само из српских крајева него и из Јерусалима, Свете Горе, Венеције и царске Русије.

Поменимо само епитрахиљ св. Саве и Октоих Божидара Вуковића. Ту су и књиге Вука Стефановића Караџића и Доситеја Обрадовића на којима су они, као аутори, исписали своју посвету манастиру Крки. Овоме свакако треба прибројити и патерик из 1346. назван „бугарски“ на чијим корицама пише: „Сија Књига манастира Вилендара“.

У манастирској цркви се чувају честице неколицине светитељских моштију као што су св. Трифуна, св. Николе, св. Антипе, св. Харалампија, св. Власија и других. Бројна су имена српских великана који су посећивали манастир Крку или били у чврстој вези с њим. Уз Доситеја Обрадовића и Герасима Зелића били су то Симо Матавуљ, Никола Тесла, Мирко Королија, Милош Црњански, Владан Десница и други. При самом крају 20. века у манастиру је радила и ликовна колонија, где су свој стваралачки траг оставили бројни српски уметници.

Манастир Крка страдао неколико пута

Манастир Крка страдао је и у последњем рату 1990-их. По ко зна који пут, у историји Крке, али и целокупне православне Далмације, наступио је период обнове. Упоредо са обновом манастирског храма и манастирских конака, ваљало је обновити и рад Богословије „Света Три Јерарха“, без које је живот манастира, у последња четири века, незамислив.

У току последњег рата 1991.-1995. тј. одмах иза њега, манастир је похаран, али не битније, јер су га хрватске власти заштитиле од вандализма. Био је запустио од 1995. до 1998. године. Богословија која је постојала при њему од 1964. премештена је најпре на Дивчибаре, а потом у Фочу.

Обновљена је настојањем епископа Далматинског Фотија 2001. године. Иначе у запустели манастир Крку крајем 1998. најпре је дошао млади монах Герасим, пострижник овог манастира, а потом и отац Доситеј као и отац Михаило. Са њима је манастир пропојао и постао опет као што је био кроз векове духовно средиште православних Далматинаца.

Манастир Крка, у својој готово седмовековној историји, био је расадник многобројних свештеника, учитеља, монаха, игумана и епископа, али и сабиралиште верног народа, његов ослонац и уточиште чак и у најтежим временима.

Манастир Крка и даље ће наставити своју духовну мисију, сведочећи Јеванђеље Христово, братску љубав, али и национални идентитет, чувајући своју пребогату историју. Крка је била и остала симбол православних у Далмацији, место сабирања, али и црквене просвете. Све док буде Крке, а биће је, преостали далматински Срби имаће штит и понос, наду и уточиште, коме да пођу и ко да их дочека, јер Крка је била и остала, место свето, место тихо, украс и понос православне Далмације.

Васка Радуловић
Извор: Срби.хр
05.10.2018.