Сви ти пријете Крајино
ти усправно стојиш
цијелом свијету сада реци
да их се не бојиш!
Почетком деведесетих година прошлога стољећа када је започела велика несрећа по наш народ (рат, беспарица, неимаштина, прогони, пљачка, палежи, анихилација...) поготово нас Крајишнике настадоше и ови стихови култне групе “Јандрино Јато”, који су чини ми се ову пјесму снимили спот на Книнској тврђави.
Десетине “олуја” те ратне деценије је прогнало из завичаја стотине хиљада наших земљака потомака Јанковић Стојана, Николе Тесле, Саве Мркаља, Љубана Једнака, Патријарха Павла и др.
Сви ми смо утекли од зла које су хрватске солдатеске у име “кршћанске” Европе и западне цивилизације покушали да нам наметну, како 1991, тако и 1992, 1993… и на најпосље 1995. године.
Тешко је било тих првих година како нама у Републици Србији, а још теже овима у дијаспори. Туга и носталгија се љечила кроз пјесме у почетку, а касније и на интернет форумима. Мислим да није било веће среће почетком 21. вијека када се окупила већа група нас Крајишника… иако километрима далеко, уз помоћ сокоћала постајали смо близу.
Тако се и десило јуна и јула 2007. године да је мала групица крајишких омладинаца са боравиштем у Београду покренула дружење земљака које није имало никакву политичку позадину, а ни комерцијализацију… То је наредних година привукло људе да нам долазе у већем или мањем броју.
Прошло љето, таман када се примирило мало стање око пандемије корона-вируса оглашен је плакат најаве 14. Крајинаде. Међутим, изненада долази до погоршања и добили смо упутства надлежних да ипак одгодимо наш скуп. Како се ни наредних мјесеци није поправљала ситуација на Балкану… остало је за ову годуну.
Богу драгом хвала, ситуација се побољшава из дана у дан, тако да смо и ми огласили понове плакат и најавили нашу Крајинаду за суботу 3. јула 2021. Нико срећнији од мене и Миће што можемо да јопе позовемо људе на дружење.
Ранијих година, док се нисам оженио, долазио сам изјутра, већ око 07:00 сати сам бивао на положају, јер је за столове владала велика борба, као на фронту. Међутим, ове године сам и претпоставио да неће бити велике гужве па смо дошли нешто после 12 сати. Мало убјеђивања са онима на другој рампи, али пустише нас да пребацимо ствари.
Тамо смо прво поручили себи клопицу Прва дама и ја… и остало је да наместимо наш велики транспарент.
Међутим, треба нам помоћ. Прва дама засјела и дописује се са секом, ја примјећујем да неки момци заузели један наш стол… Али ајде, нема везе, мислим се ја, питаћу их за помоћ… Тек проговори један младић међу њима:
- “Здраво Чуле… ми ево дошли, па чекамо ђе су и остали, да ли ће доћи…?”.
- “Хоће”, велим ја, “него људи раде, субота је, али долазе касније”.
Нуде они да са њима посједим, нуде пиће, али немају леда… Ја се смјешкам ко да сам Рокфелер и дајем наш лед злата вриједан.
Мало посље ето га и Милутин, али не онај лички Далматинац, већ овај са Мањаче Босанац. Дошао са другаром, таман док смо Милан, Ацо, Стефи и ја намјестили из другог пута транспарент.
Сконтам ја и чији је Стефан рођак уствари. Оног бећара Далматинца са Зрмање, који је раније долазио, па мјесто вина он пије пиву, а неће ногомета ни конопца. Тако да као да и нијесу рођаци, а пише се да јесу.
Није прошло дуго, доће један кршни делија и рече како тражи Чулета јер му је драго што је потрефио са друштвом са оне стране ледине да дође на Крајинаду.
Смјешкам се и ја јер видим најмлађег Поповића (средње генерације), а знам младића још одавно, а требало је и брат да му дође, него га нека путешесвија спријечише. Хвали се да је постао ујак пошто Тања роди дјечака Страхињу неки дан.
Његови другари расположени за ногомет, а како је нас било у том моменту мање, он се придружио нама. Играло се 4 х 4 играча. Била је богме добра партија гдје се Стефан добро показао, а ја помогао са једним голом нашу побједу за 5:3.
Таман док смо ми се знојили на оном сунцу које је пробијало облаке почеше долазити људи, па се и наши столови напунише.
Прва цура дође из Батаје, њени су из Далмације (а како другачије ако је из Батајнице). Што мене зачуди како нема комплекса сједети са мушкима (Прва дама дође касније), а она вели да је то због старије браће и да је одрасла међу дјечацима.
Док још није пристигло осталих учесника, то смо сконтали да једног Стефановог друга знамо… и то ни мање ни више него са нашег преклањског путешесвија по завичају. А он се нама чуди како сми ми чули за Локањ… Их, па Чуле је жива архива података код кога директор гугл мапа долази да се распитује кад нешто не зна.
Беки је слабо био, прије је отишао него што је остао. Зорић дође са Марканом па диванили више него што су се придружили нашим надметањима. Али они су уживали. Њима је био мерак ладно пивце на Ади.
Сем њих из далека специјално ради овог нашег догађаја дођоше Петар и Никола, обојица поријеклом Крајишници, први Кордунаш, други Далматинац. Оно раније су нам долазили из Бијељине: Зоки, Младен и екипа… а ово сада 300 км дјечаци запуцали на Крајинаду. А никада нису били у Београду.
Душко је дове’ читаву чету. Процијенио је он да ће бити шансе да се домогне титуле у навлачењу конопца па се тако и десило да је екипа Кордуна имала три побједе. С тим да су на кварно узели и Мићу као “кордунаша” у своју екипу, иако је он шетајући Крајишник… Мало је у Лици, мало у Далмацији, а некад оде и у Кордун. Упућени знају зашто.
Богами и ја се домогао једне побједе у конопцу. Било јест тешко, али заиста добисмо неке момке који су дошли за сусједне столове.
Горан Митровић није долазио ранијих година, али ове године дође породично и на моје велико изненађење и његове цуретине хоће да се надмећу у нашим играма. Поготово Ивана што је стала на црту, једна побједа и један пораз. Није лоше за почетак, биће и догодине.
Занимљиво је то када имамо конопац како људи са стране поскачу и хоће са нама да се надмећу. Ове године није било оних момака рагбиста. Додуше и нама је фалило кршних Далматинаца и Личана за надметање са њима.
Мрки вук, пардон Ђапић се појавио касније нешто, јер је имао “флиперање” у аутобусу. Дичачина понео каменчину која се котрљала на задњем дијелу градског возила и направила тамо чуда, добро га нијесу ‘апсили.
Е на бацању камена са рамена побједи Никола, иако је Милан кордунаш дуго држао 1. мјесто. Колико је тачно бацио не знам, али мислим да је преко пет метера бацио.
За разлику од претходне двије године, овај пут смо имали понове и пјесму, али на суво. Ђапић повео, помаже Милан Локањац, придружили се Мића, Стефан, Милутин и ја…
Већ се и смркавало, а мене је чекало 280 км вожње до Босне, тако да сам се поздравио са људима нешто посље 20 сати, а онда правац кући да оставим ствари и онда преко Дебелог брда…
Кад знате да је Крајинада одлична била?
- Кад остану људи иза Чулета још пола сата бар, до мрака!
Било како било, традиција се наставља на нашу велику радост. Упознасмо и нових људи, па ће ако Бог да здравља и среће јуначке бити каквог прела и на јесен када се Бока врати из Лике.
А у завичај даће Бог да ускоро кренемо сви. Неко за пар дана, а неко сљедећег мјесеца, јер ма гдје год били и живили и радили, крајишки гени у нама кључају и не дају да будемо репе без коријена.
Живи били моји мили.
Ето нас догодине јопет на наредној Крајинади.
Чуле, 05.07.2021.
Мени је супер било. Драго ми је што сам поново дошао.
Стефан Драгичевић
Одлично је било. Требало нас је још више доћи.
Хвала вама на свему, на дружењу, организацији и свему.
Милан Симанић
Jaко позитивни утисци. Дрaго ми je што сaм вaс свe упознaлa и што сaм сe повeзaлa сa вaмa.
Свиђa ми сe што су сви били фино рaсположeни и супeр смо сe дружили. Слeдeћe годинe Божe здрaвљa долaзим сигурно ☺️
Бaш лeпa инициjaтивa.
Јована Ђукић