И снијег је први пао,
у туђе стопе стајем
умјесто мог Шарова,
ја сам на живот лајем.

Туђе су куће и поља,
под снијегом гране храста.
Сањам та времена боља,
и јато прољећних ласта.

Чујем таласе мора,
доносе мирис југа.
Ово је земља друга,
живот тећи мора.

Кренуће само сузе
ко пљусак кише,
јер ме туђина узе
колијевке нема више.

Коме ли сада мирише
на грани јоргован плави,
док бол ми душу дави,
јер мени никад више.

Много је воде и гора
до старог краја мог.
Никада виђети нећу
ја родног дома свог.

Бољеће душа вјечно,
вапај ће срце крити.
А покољење ново,
шта ли ће с њим бити?

Ђорђе Босанац
из западне Славоније