Синоћ када дођох кући у пола десет нисам знао како се зовем. Покушао сам овде написати само две реченице, али и то је било пуно грешака. Тек после проспаване ноћи дођох себи од свега што се јуче дешавало. Можда сама Крајинада, девета по реду и није толико била напорна, колико је мени прошла недеља на послу била тешка, па се све то скупило у ту суботу вече...

Елем, да се ми вратимо на суботу јутро, односно то шта се дешавало 4. јула 2015. у српској престолници.

5:37 је било на сату када сам устао ваљало је као и ранијих година све прирпемити да све штима и ваља. Доста ствари је још од раније морало бити готово: погача, голови, заставе, барјаци, лопта, уже и др. Док сам све то попаковао већ је било близу седам сати, а онда одох за кратко до комшије да узмем флаше воде, које ће нам бити ту за нужду, док не стигне прави лед.

7:15 ја већ био на Аутокоманди да покупим овог клапца, В. Крајина, који ме одушевио из више разлога, а сада ћу да споменем само неке. Први је тај што не касни. А он је после и образложио зашто је то тако. Каже како је навио сат у 6:00, али да се од поноћи до зоре будио најмање 10 пута да види да ли је већ време да устане. Мислио је да неће окаснити односно да му Крајинада не побегне Како он сам вели, ето долази први пута на Крајинаду, а да НИКОГ НЕ ЗНА, сем мене што је знао на 5 минута када смо се срели пре 2 недеље у центру града. Како би он то својим родитељима, или још боље надређенима објаснио, ја не знам... али би ваљало снимити то као видео клип.

Наш задатак је била куповина пића и још неких ситница, па смо свратили у велики дућан поред Аде да пазаримо шта треба... Каже она госпођ(иц)а на каси рачун који је итекако био већи од онога што је мени Мићан платио јуче..:    Ево В. Крајина може да потврди. Да се ја сада ође не би хвалио.  Једина разлика што су ово моје паре БИЛЕ, а он је дао туђе, тј НИСУ ЊЕГОВЕ НИ БИЛЕ! Док смо ми куповали шта треба, то је Мићан испунио своју обавезу, па је отишао да сачува нама место у хладовини, тамо ђе смо били и ранијих година. 

8:20 смо ми односно нас двојица већ стигли на рампу где су се људи чудили аутићу који је изгледао као какав БОВ или тенк, шта је све било спремљено на њему. Питају нас ђе смо кренули и имамо ли дозволу. Ама само да истоваримо пиће и "одмах се враћамо"... Зове чувар шефа на моторолу да провери, овај му одобрава и диже се рампа за наш пролазак. Срећи нигде краја. Јер прво не морамо све да теглимо ко марва. А друго што можемо и музику да имамо. Таман док смо ми са Мићаном то све скидали, орио је Баја на 55 јединица. Звала је Динара па Книнџе Крајишници, спомињали су Чикаго и поклони и др...

10:00 долази повећа група људи, клинци и одрасли, после сазнамо да су из неког Џудо клуба, па је неком јуниору рођендан који су желели да прославе баш на Ади, а ми већ покачили наше заставе, сви у истим мајицама и то... Тако да један од родитеља те деце прилази нама и вели: - "Одакле сте момци?"...   Наш човек, са Кордуна... дошао са њима, али ја видим да њега срце вуче са нама и да жели са нама да дивани и дружи се. Почео он са Мићаном од Кулина Бана причати, еволуцирати неке успомене са Поповића Поља и сл.

Срећа не би дугог века, јер дођоше нам и Комуналци, па кажу, како је то зелена површина, па не може да ауто буде ту. Шта да радимо и ово нам је учинило велик посао, али грмећемо ми поподне.

12:20 тренутак када долази Мијо бициклом, Далматинац који је био лане са нама на Осмој Крајинади и бранио част Далмације у вучи конопца. Ради човек после подне па не може доћи, а пожелио је опет са нама да буде. Дошао да се раздивани о свему, највише завичају, јер људи ваљда тако лече носталгију, а и он сам рече како схвата оне стихове "оно тамо ђе си рођен видиш кол'ко вриједи". И њега као и све нас гаси посао, гази живот. Сам се човек понуди да следеће године 10. јубиларну Крајинаду мало више обогатимо са још нечим.

13:20 долази личка екипа цура и момака, мушки са севера, цуре са југа Лике. Дошли су нам први пута, а није баш да се не знамо... Ја сам се бар сликао неке 2009. године на крајишкој вечери у Језеру са те две цурице, био сам им симпатичан због заставе, не због лепоте  Нисам тада ни знао ко су оне, тачније чије рођаке. Али се наредних година и то сложило... тј. то су рођаке мог пајтоса Саше. У њиховој екипи је фалила једна гаравуша, која је читав дан морала да ради као црнац, Раздиванили се ми тако о свему, највише о Саши, његовом благу под Велебитом, као и још неким људима које заједно познајемо, баш са северноличког подручија. 

У то време смо ми чекали обећани лед, који је окаснио више од пола сата.

Оно што ми је било фасцинантно јесте појављивање неких чланица, које годинама ниси могао да видиш на Крајинади: Мислим на Драгану Кордунашицу и Љику. Појавиле се оне и хоће мајицу... хоћу и ја црни мерцедес 320 СЛК, па немам...  Мајице иначе до петка ми је мало ко и тражио. Свега 10 мајица је продато, али, дан раније њих пет ме зове и хоће црвене овогодишње мајице, а јуче на самој деветој Крајинади сваки други посетилац је хтео црвену мајицу. Решења је било да премостимо са белим мајицама из 2011. и 2014. али су неки баш хтели црвене из 2015. Мораћемо то наредних дана да решавамо.   

15:30 је већ и наше пиће било охлађено а таман су почели долазити људи..: Прво ме Драгана из Равни Котара питала ђе су Љуба и Натка... Ја речем да ће доћи... тек што заврши реченицу, ево њих две иза мене... Прича Љупка, како је било доле у Грчкој, о наступу, хлачама и свему... А Натка рече како је њој било фино. Већ је добар део људи и био дошао, па је то била добра ствар да ја извадим погачу и оно мало саламице да људи не пију на празан стомак. Их, како је добро легла.

Книнџа који је први кукао да хоће ићи на ногометање, први се изгубио са неким цурицама плаве косе, па су онда момци из Батаје сами кренули да праше лопту по оној ледини. Не знам како су они прошли, али после смо ми: Зоки, Даре, Ђоле и ја изашли на мегдан Книнџи, Маркану, Аци и не знам ко је њима био четврти, али смо их одували 3:0! Сва три гола је дао Зоки, уз моје две асистенције, а први гол је дао под фаулом, што је још више "разљутило" Книнџу... Ногомет је игра где се тражи памет а не снага! Чак је тражио и измену да Мићан уђе уместо њега, али ни то им није помогло. Била је врућина па нисмо могли дуго. Била је то прилика да и други људи се лоптају.

16:30 смо већ започели право крајишко надметање. Прво је ишла вуча конопца, јер је Драгана Личанка морала да иде кући своме наследнику који има право српско име. Ово пишем јер је било неких шала око имена, чије је српско, а чије није, у њиховој кући. Стале су на мегдан Личанке против Далматинки које је Рајка предводила, али ситуација као и пре 2 године није се променила. Далматинке су биле боље. Биле су јаче и у килажи и у ставу. Иначе Рајка је ове године довела највећу бригаду, што је велико изненађење, а Мићанова бригада је затајила овај пут.

Након тога су снаге одмерили Далматинци, које је предводио "онај што пије кафу са таштом", против Личана. И ту је била боља Далмација, а Книнџа се радовао као мало дете. Банија је имала своју екипу, која се против Личана није прославила, али није било лоше. Касније су се пријављивали још неки момци за мегдан против Далматинаца, али нису имали шансе. Те су Далматинци који су иначе на овој Деветој Крајинади били и најбројнији, били победници у вучи конопца. Дочекали својих пет минута. А можда зато што су ови килавци из Босанске Крајине глумили да им је лоше, да их боле руке, ноге, глава, шта ли... па су остали и без екипе и без титуле. 

Бацање камена са рамена је ове године исто било интересантно, па су само мушки бацали, а највише је бацио Книнџа. Нисам мерио али одокативно је бацио више од 5м. Скок удаљ је била нова дисциплина, где је мали В. Крајина дошао до изражаја, па је скочио и преко 2.2м из места. Ем је лаган, ем је у форми.

17:30 смо направили групну слику, где је стало 53 људи, али то није био укупан број посетилаца ове Крајинаде. већ по мојој процени бар 70, ако не и више, јер нису сви били у исто време када је шкљоцнуо тај Марканов фотоапарат. Било је и пре и после тога сликања, имао је Маркан пуне руке посла. Ја сам нешто мало и снимао, колико сам успео, па ћемо наредних дана то све да покачимо, колико се може.

Отишао ја аутом поново до оне уклете рампе, а тамо се чувар променио (друга смена), па када је видео мајицу и чуо музику, пита шта се то дешавало на Ади? Ја велим била Девета Крајинада... А он вели: "Јел то пријављено?!"  

Ја питам њега, одакле је он... "Из Србије, али је мени жена из Крајине", одговара... "Дај ми ту једну мајицу за жену"... Шта да радим, када су све отишле, нека иде и та!

18:15 је настављена прича посетилаца међусобно. Чекало се да певачи мало замезе, а онда је кренуло и грување на суво. И ту је на моје изненађење В. Крајина дошао до изражаја, као прави баја. Занимљиво ми је то из тог разлога што је раније већ споменио да пре 5 година није могао да смисли ту музику... а онда се десило чудо и нагли заокрет. Сада је био тај који пева први глас на Крајинади. Верујем да ни он сам себи не верује.

Оно што је у читавој причи сметало јесте техно музика поред, исто као и лане, па ћемо то морати видети како да решимо наредне године.

Већ се смркава, треба ићи кући, а пита Коса Миланчета ђе су му кључеви од аута... Овај вели да нема појма после се испоставило да је овај заборавио кључеве код свастике у торби. Имао је среће да није било комараца.

Мало после тога долази неки Херцеговац, док смо ми паковали ствари на фићка, па ори БМК у ауту, док су врата била отворена да прави контру овима са техно музиком. Вели да би он са нама у ауто због БОЉЕ МУЗИКЕ

20:15 већ се смркавало па смо морали да спакујемо ђубре у кесе и покупимо наше ствари... Помагали су ми Мићан, В. Крајина, Марко Гламочак... Тада су се већ и правили планови за полазак кућама. Мићана сам морао да одбацим до моста, В. Крајину до стадиона, а Маркана "у круг двојке"... С тим да нам се придружио и Ђоле. Вели он да хоће само до Мостара, па ће он даље сам...

21:05 Од Аде до Мостара нема 7 минута вожње, али и поред гласне музике, Ђолета је баш ухватило, па када смо дошло до Савске улице, он вели - "Ђе смо то? Ђе си ме оставио?"...   Једна шала која нас је на крају све добро насмејала. Додуше у сличном стању сам и ја био када сам дошао кући.

И баш ме питају моји: - "ДА ЛИ ЈЕ СВЕ ТО ВРЕДНО ТРУДА?".

- Их... ма како није.

"Да ми дају цијели свијет и да имам жена пет, ја би рађе сад на Ади био на Крајинади..."

chule80
5.7.2015.
 

Дан раније, само што сам се вратио са мора стиже порука од мајкана Чулета и пита да ли хоћу са њим раном зором на Крајинаду. Ја једва дочеко поруку...Уговоримо ми мјесто и вријеме...Био сам уморан ко пас од пута али ајде навио сам сат и саспао иии како то наравно увек бива будио сам се 200 пута у сред ноћи и гледао на сат...

И коначно освануо тај четврти јули и МОЈА ПРВА КРАЈИНАДА...   ма нисам ни изашао на улицу кад ме неку чича заустави и пита каква ми је то мајица и окле ми хаха,у том моменту стиже Чуле и ми одосмо у набавку...

Једино ми беше жао оне касирке,сва се јадна унервозила и збунила кад је видела онолико пиће и док је све оно искуцала прође Бога ми једно десетак добрих минута ако не и више...

Ушли тако Чуле и ја на зеленило Београдске Аде кад тамо Мићан шири руке и чека браћу Крајишникеее. Да се не бих сад понављао са Чулетом како је и шта је било рећи ћу само пар ствари

Морам да споменем свој скок у даљ хехе,што би реко Книнџа еее јбг лако је њему скакат кад има триес кила у њега  хехе. И морам да споменем 2 цурице са којима сам се сликао ал на жалост слика остаде код њих на телефону дако да слику вероватно никад нећу ни виђет хахаа.

Ииии онда се заорила дууго очекивана пјесма на сухо хехе...Ја сам је једва дочеко и одма сам почео да се дерем ко во хаха... Прво сам размишљао да ли да запјевам али рекох себи ајд шта фали, али онај осећај кад од једном почне да те прати 20 људи око тебе је неописив.

И тако је почела падати ноћ и морали смо се полако купити и кретати кућама... Ја утиске ни сат још увек не могу да саберем и једва чекам јубиларну десету крајинаду...

Што би реко Мићан јест било лијепо али је мало један дан.

АЛИ ЏАБЕ ЈА ОВО СВЕ ПИШЕМ И ТРУЋКАМ,КОД НЕ ДОЂЕТЕ САМИ НЕ МОЖЕТЕ ЗНАТИ КАКО ЈЕ ОЂЕ НА КРАЈИНАДИ.

На краји бих се захвалио свим мојим Крајишницима што су ми учинили 4. јул као један од најљепших дана у животу...

Људи ја и даље не верујем да сам био јуче тамо са вама,хвала вам још једном ХВАЛА ВАМ. Још увек не могу да се саберем,једва чекам да се опет скупимо.

Живи били догодине у Книну!

V. Krajina
5.7.2015.
 

Да не дужим, слике све говоре

Једно што ми је жао, у целој тој гужви (причању, купању, фудбалу итд.) заборавих да питам нешто организатора Крајинада је првобитно замишљена као дружење и упознавање људи са КФ-а и других Крајишника и пријатеља Крајишника и Крајине. И криво ми је што опет нисам упознао неке људе са КФ-а, односно можда сам с неким играо фудбал и шта ти ја знам, а да немам појма да је то неко одавде.

DvorNaUni
6.7.2015.
 

Mica Preldzija
7.7.2015.

Оклен кренути... Док прочита све, дође пола 12, врага ја зарадио дневницу сутра 

Ја сам ове године, као и сваке претходне (можда једном није, била неђеља) имао среће да радим на дан Крајинаде, али није никад било тешко продужити на Крајинаду, па ни ове године.

Драго ми је што сам видио један дио старих другара, упознао неколико нових, чини ми се много добрих људи, ваљало је бити у суботу на Крајинади.

Нешто посебно додати, нешта занимљиво, а да нису то изњели клапци у претходним писанијама и немам, али ако се сјетим, неће ми бити тешко, написаћу пар ријечи 

Што се тиче 5.000, вала што каже V.Krajina опростити тако нешто никад   Ово за Бранковиће не бих коментарисао.

Мића, таквих је било и биће, немој да те такви нервирају...паметније да мене рецимо частиш пивом, неко што те такви сикирају

Obrovac
7.7.2015.

Srbo Peuljanac
8.7.2015.